Наша књижевност

548 Књижевност

Носио сам неке њене речи још из детињства: ушле су оне у мене са слатким мирисом липе што увек прва медом на Врачару процвета, прва олистала и расцветана у целом граду, наслоњена, прекопута куће моје, на топли зид хлебаре; казивале су се онеу мени, преплашене, док сам се на палуби брода с гомилом дечака, под сунцем, од вашију (што с ратом долазе) успавано биштио и онда сам рукама терао и њих, те речи, и галебове да од мене и с катарке што даље — нека одлете! — а брод је, препун деце и страха и рата, Средоземним Морем пловио, и свакога дана само по једно небо прешао, и сваке вечери, ноћи сваке, сав замрачен, невидљив, у глувој лупи машина, испод спуштеног видика лагано пролазио, да би са свитањем — кроз златна врата сунца, које се у слави рађа — под сводове и зрачне стубове новога неба ушао. Ја сам још тада, хиљаду деветстотина петнаесте, неке речи ове песме понео, и вукао их, довукао их до ноћи оне мартовске и париске, те шптетогта! - ноћи, достојне пакосног смеха. И сакупио сам их у песму те ноћи, када су ме замрсиле кише — ја пиле, кучине су кише! — кад су замрсиле и мене и руке ове моје млитаве и беле, што су стално, место хлеб да месе, место земљу да раде, маглуштину и таму, и влагу и воду, и мокре речи, и ужурбане сенке на улицама пода мном, кишним иглама неуморно парале и плеле... Замрсиле су кише све људе у самоћу!... Ни са овог крова, ни с торњева Сен-Силписа, ни с планине, нису се, у овој ноћи, могле угледати даљине.

И од те ноћи скоро ће већ петнаест година како трава расте и буја, и зри и вене, и како се вода у рекама троши, и њиве и села плави, и како се са неба излива, и кошава како брише око кућа и људи и преко залеђених вода; од те ноћи, скоро ће већ петнаест година, како ме, увек када се затекнем на путу, салеће она — или се тихо, сасвим се тиха јави, час болна у.мени, час смешна пода мном. На свакоме путу нечим измењена, сваким даном нечим допуњена: заспалим дететом у возу, лево од мене; или древношћу воловских кола што ме, у прохладној сенци јутра, на станици у Кремни чекају, о, чекају ме да већ једном дођем! — мудрошћу неке руке, или тајанственошћу замандаљених врата избледелих од сунца и кише; болом големим оног путара — у дане Црнога ветра, који кад дуне све неношене воде на обали Црнога Мора испије, све поврће исуши и сунцокретима главе обори —, болом и жалом тога путара, који ми откада сам га једаред срео, често ноћу, погнут нада мном, а сав болан преболан, страним јези-. ком говори. И храним њене речи и звукове када ми се на путу огласе, једем и пијем с њима, и усним и волим, а један лист, на грани која пупи, бледозелени листић сав лепљив и тек одвијен, свега једанпут виђен, лист окренут оној страни где се јутро у не-