Наша књижевност
ПЕН ЈИ Бр ~ и му и
549
Позив на путовање
бесима спрема, мења им глас и боју, и зори мојој немир носи, а ноћи страву. Или крик у сну замени понеку реч те песме, бесмислене, коју сам сакупио у тавном хотелу неком у улици Гизард, седећи у постељи, сав промрзао у кишној ноћи мартовској, када се ни с крова, ни с висине Сен-Силписа нису могле, у
тами, угледати даљине.
ж
И вукао сам је отада на путу. Призивала се у мени, далека, кад сам се, студент гладан, низ стрмен алписку, снежну, ка Италији спуштао, па су се губили после ти призиви њени док сам гледао одозго како се ломбардиска земља у претпролећу клати, хако се повија и мути, и бубри, а ја, ја се, ето, враћам, кући да дођем, у кошаву да уђем, у сурову зиму (крај стоке кад се леже), у зиму, која још увек тамо, у земљи мојој, по чами окованој, траје... над плотом веје.
И ја сам студент тај што у окове иде,
и ја сам тај одзив песме.
И ја сам ноћ,
она дуга мартовска ноћ,
сва глува и прозебла, она угашена ноћ, што је на Сени остала
за мном.
Ја сам та погинула, та изгубљена, већ заборављена париска
ноћ у којој сам песму испевао.
И магла сам. И та ломбардиска зора што ће сванути... сванула је, сва мирисна, пода мном!... И ја сам та река што је у маглама порасла високо, валовита, сва набујала и плодна, и која песмом мојом тече. та река која овога јутра облаке цветне, и пролеће, и птице не-
беске на својим таласима љуља,
Та надошла река која се све даље слива и све обале света, изврнуте, и све шуме, умочене у дубину и заљуљане, и сенке неких људи ухваћених у лудом послу, и планине, и лик мој, што у небу окренутом снива, све даље ка подножју обзорја носи.
И ја сам тај лик што — са сенкама, између повијеног неба у висини и неба издубљеног у води — што са сенкама овим јутарњим водама, низ поплављена поља, плови, под мостовима тече, и са утопљеним сликама облака и људи, и птица и биља, витла се и ковитла и у недогледу се губи.
___ Студент сам што земљу не зна да оре, ни да је гноји, ни да је копа, већ само мисли махните носи, и зна да га у касарне и
3 Књижевност