Наша књижевност

552

Књижевност

На Мљету је у понорном страху од губе тек припијена уз мене на крилу моме заспала.

На Козјаку, сва шумна и у пени, у слаповима скривена, она је и после мене остала.

У првој је кући коју из воза видим... Нема је више!

Не. Она је прекопута мене та непозната, и тешка, та забрађена жена,

што у тунелу сваком, панично, жижицу за жижицом пали. Она је бошча, пуна јела, што се на крилу те жене нише.

Напољу је она! Гле, птица ватрена у црном јату! Мрак је

однесе.

Она је у ноћном пољу — језди! — та светлст под грдним

небом, једина, казамат митровачки што с упаљеним прозорима, у бежању, баш сад утрну

— огњена птица угину а нас пламена змија носи, ах, носи! Носи нас воз кроз ноћ ову, ропеску и црну, кроз ову жалосну, тешку и бескрајну, кроз равну и досадну, гладну а бремениту сремско-славонску ноћ.

И већ сам далеко, а ја се питам: — Ма чија је то сенка, у овом часу, на упаљеном про-

зору билаг

— Над чијим је шакама и бунама, и ликовима, ама над ка-

квим је то главама и сновима, и гладима, и уморима, над тестијом с водом и над мрвама, та светлост, последња под густим небом, на овој ноћној равници тако дуго бдила:

И све сам даље и даље, а још се питам: — Ко ли сада тамо, далеко, гладан и мучен, у тамници, на

постељу тврду — можда по плеснивој земљи или на сламарицу — сам, или крај друга, уморан леже:

— Је ли то сенка мог друга из детињства, малочас, у осве-

тљеном прозору билаг

— О, да ли очи нечије, робијашке, док се страже у ноћи до-

зивају, гледају сад за нама у ове наше, на возу, запаљене прозоре, што преко таме и равни, кроз ноћне кукурузе, према јутарњој станици некој, у лудој ларми, безглаво беже;