Наша књижевност
Позив на путовање 3 558
Колико сам далеко, а још се питам: — Зашто је та светлост далека, баш ноћас, толико бдилаг2
ж
Целе сам ноћи, уочи поласка на пут, снивао и трзао се, и упола се будио, и себе из сна у јаву, у ову мрку и влажну зору, што баш неће да сване, мутно тражио и дозивао. И скочио сам с постеље, сав топао, и полетео, ширећи руке, прозор да отворим, јутро, с прозорским капцима, да расклопим.
И сада, док хладном водом пљускам лице још упаљено, још врело од страшних пожара у сновима — већ сам далеко. Ја сам, уствари, још синоћ на овај пут кренуо.
Полазим, а она коју волим маше ми рукама с прага: њене беле руке лупају крилима и ка мени лете.
— Ма касно је, каснв —- велим јој — па ја сам ти збогом још синоћ рекао! Сети се, ја сам се синоћ, на вечери... док сам поправљао лампу да ме од њене косе светлости очи не боле... ја сам се према теби, гледајући те не у лице него у косу, тек онако осменуо. Ја сам ти још тада збогом рекао и на пут кренуо.
Од њених белих руку још се ни отргнуо нисам, а она, моја песма, већ ме из прве улице, у пијаном гласу неког човека, зове. Тражио је нисам. Она ми се сама у томе гласу јавља, и у јату птица, што прнуше у небо с кровова савских магаза, стаде да се одзива.
ж
Ја не знам све њене дане и ноћи. Не памтим где ме је све, и када, и како срела. Знам само толико да се увек кадгод сам усамљен на путу — у неком гласу, у искрслом лику, у дотад негледаном листу, лепљивом, што се отворио пре зоре — наједном, тануто и тихо, полагано, или бесно, љута, у мени објави. И онда =— болест црна! — иска ме, иска и прати. Не уме, неће да се скраси, радује ме и кињи; па спавам и дангубим с њом, и усним је и мрзим, и боли ме и мучи та песма, увек друга, а иста, иста, скоро немушта, просјачка, клањалица једна слепачка, чије сам речи, Јалове, сав помрзао од зиме, први пут покупио у ноћи једној париској и кишној, мартовској, у тавном хотелу неком у улици Гизард, седећи у постељи, наквашен до костију кишама што их је ветар — ах, увек ветар! — слао и слао, сипао са Атлантика.
Она! У модроме је шљиваку, у њему, који ми се, кроз прозор воза, у лице унесе. Не. У босом је дечаку што га травно поље пронесе на белом диму. У облаку... Милан ДЕДИНАЦ