Наша књижевност

566 Књижевност

Сију песн воспевају

и смрт моју споменају,

Оле, смрти, горка ти јеси! (Рефрен)

Простите ме, љубезници,

и вси моји изродници,

Ево саде умирају,

перстију)) се посипају,

На древени коње хожду,

више к вами не прихожду. ~ Чашу вина ви попите,

моју љубав спомените.

Рад бих био с вами бити,

ал не могу говорити. >

Тело моје погребите,

земли го ви предадите.

Мене зове земља мати

која ће ме даровати:

Темни двори без затворе

черве дружба бити скоре.

Горка смрти, какова си, нимало ме ти не жалиш, Нег у мене кости ломиш, ломиш док ме не умориш. Нит се стидиш господара ни малого сиромаха,

Косу носиш те нас косиш и никога не вопросиш...“)

МЕ.

Говорећи о старој књижевности, често се јавља питање колико је она оригинална. То је уосталом проблем који се стално јавља приликом посматрања сваке књижевности, па и данашње.

На то је питање тешко одговорити, нарочито кад је реч о поезији, и ми се питамо да ли је решавање тога проблема заиста важно. Свако стварање је мање или више, свесније или несвесније, угледање, па и уметничко стварање. Уколико је једна књижевност већа и плоднија, утолико се у њој могу запазити све сложенија угледања и све веће везе са другим литературама или између појединих дела.

У току овога излагања ми смо већ видели да је византиска поезија била врло чест узор нашој, и у обредној и у световној лирици, и формом и садржином. Песма о неопалимој купини препев је са грчког. Можда је препеви Слово љубави. Алиу већини тих дела осећају се и неке посебне, српске оригиналне црте које нам дају повода да нарочито не испитујемо колико су и формал-

1) Прахом. 2) Песма је очевидно преписивана са српскога рукописа, па језик у Видину или Враци мало поремећен.