Наша књижевност

"о менавмнијниииим

први децаимариљмање

пут течне да

|

|

· Наша стара лирика 565

који чуда ствараху, од смрти пострадаше, и кад се смрт „не устиде“ ни самих изабраника божијих, зашто да је избегнемо ми који смо преступили божје заповестиг“ Затим се песник опет враћа својој судбини, причајући како му смрт растави тело, а душа оде на вечни суд.

По свом облику и по развијању и детаљисању мотива то је један мали спев, визија с акцентима једног Дантеа до кога још нису допрли зраци ренесансе; то је „Пакао“ у једној примитивној вер-

» зији. Смрт каже песник,

Данас убо ка мне преде, По саставех ме обиде, Все ми жиле сасече,

На удове ме расече, Зглобове ми растави...

Судија право судеше . Дондеже ме осудише

= == = = = = =

Чрному ме Мурину') предаше, Он се о мне радоваше,

Рукоју ме пријет,

Вместо хлеба ме објет, • Од красних растави,

С мрачними састави

_ Довољно ме помучи, В тартар ме закључи.

Али нису само особености форме и садржаја које издвајају ову песму од дотадашњих покушаја. И њен језик, ма колико на први изглед архаичан, има облика који су доказ све јачег продирања народнога говора у наш стари књижевни језик.

Поменули смо да је ова песма радо читана. Она је због своје садржине, а свакако и због облика, била толико популарна, да је живела још и у време тзв. грађанске лирике у ХУШ веку. Овај текст, с извесним променама, сачувао се у песмарици каплара Стојана Јанковића из Ашање у Војводини, записан 1780 годинег), а у бугарској Народној библиотеци налази се један препис из ХУШ века који је већ сасвим модернизована варијанта „Песме смрти“:

>) Ова реч као да јасно указује да је порекло ове песме на западу. =) Остојић-Ћоровић, Српска грађанска лирика ХУШ века, с. 48—49.

4 Књижевност