Наша књижевност

564 Књижевност

византиску песму, деспотово Слово не мора бити пригодно и намењено некој одређеној особи, него химна пријатељству уопште. У њој се, поред хришћанских елемената, осећа дах антике и ренесансе, јер песма говори о лепотама природе, о љубави и пријатељству на начин који иначе није у обичају у нашој старој књижевности.)

У неку руку припадају песништву и старе збирке мудрих изрека. У нас су нарочито радо преписиване и читане сентенције грчког песника Менандра из Ш века пре н.е. које су доцније повађене из његових комедија и у том облику живеле више од петнаест векова У нас је преведено око четири стотине његових стихова, већином у прози, али има трагова и стихованих препева:

Зла жена, аште љубиши, висит се, аште ли бијеши, бесит се.

УЕ

Од досад поменутих песама у стиховима или ритмичној прози разликује се врло занимљива Песма смрти. То је једна од најдужих старих песама. Њен је најранији рукопис, досад пронађен, с краја ХМ! века, а сачувана је у неколико варијаната што доказује да је не само читана и преписивана, него и да је прерађивана све до краја ХУШ века. Замишљена је као надгробно слово неком Грку, племићу у Солуну, али у њој очевидно има утицаја са запада и у форми и у садржини. Стихови су у седмерцу, осмерцу и другим размерама, са сликовима, а не личе на дотадашње огледе дванаестерца и других византиских узора, па им је по свој прилици порекло са запада. У сваком случају ова песма оштро се одваја од досад поменутих песама и свакако је позније постала.

Ма!у да је још сва у средњовековном фл) смрти, због реалистичких описа, извесне мисаоности и личће ноте, Песма смрти је занимљив документ развоја наше старе поезије. Она почиње у фигурама и загонеткама. Покојник казује како је узјахао дрвена коња, мртвачки ковчег, и како му сазидаше дом без прозора. Затим се прелази на размишљање и мирење с идејом смрти, да се заврши утехом у духу хришћанске филозофије: „Кад толики велики људи,

у Мако не улази строго у оквир овога чланка, чини нам се да је овде потребно рећи претпоставку да Слово Љубве можда није написао баш сам деспот Стефан, него неко из његове околине за њега, као за свога мецену, па је у његову почаст ставио његово име у почетку песме. (Стефан деспот љубазному и најслађему...) По стилу ова песма врло личи на нека места Константина Философа, као на пример на оно у почетку Деспотове биографије где се описује Србија: „Потребно је казати и о птицама и о свему осталом што Господ даде...“ итд. Наравно, ову претпоставку морамо разматрати с највећом опрезношћу јер се Стефану Лазаревићу приписују и други књижевни радови, (Похвала кнезу Лазару.)