Наша књижевност

арене оинироннинниннне

у

Наша стара лирика з 553

је можда тачније рећи спеван по угледу на старе јелинске и византиске епиграме, а тиче се оне несагорљиве купине из које се Јехова јавио Мојсију кад: му је давао законе.

Ти која се у огњу неопалима сачува, сачувај и мене од огња вечитог,

каже се у поенти ове мале, али занимљиве песме.

Врло је занимљиво због своје версификације и „тво геније“ Димитрија Кантакузина, по свој прелици брата онога „старца Јање од стотину лета“ из народне песме, Грка пореклом, али српског властелина из Новога Брда и писца ХУ века. (Узгред речено, занимљивог и због онога грчког кодекса Пиндарових и Есхилових дела који је за њега преписан!) ;

Његово дело је по садржини иначе доста монотона, више реторична него емоционална „Молитва с умиленијем ...богородици... по стихом слатчајша (од) меда и сата.“ Састоји се из строфа од четири стиха који у свакој строфи почињу истом речи. У песми има тежње да се свуда одржи дванаестерац, а има покушаја и сликовања: Даруј, јаже хоштеши и волиши,

Даруј дар достојин твојеј благости,

Даруј ми бога мојего милости,

Даруј (од) злих свободу, благих сладости!

То је по форми насумњиво најбоље устихована наша стара песма у византиском дванаестерцу. Њен писац морао је добро познавати. правила тадашње версификације, кад је успео спровести готово кроз целу песму њене законе. Али по поетском изразу, упркос пишчевом тврђењу у наслову да су слађи од меда, ритмична проза Јефимијина више припада поезији него Кантакузинови брижљиво усклађени дванаестерци.

Деспот Стефан Лазаревић оставио нам је Реч Љубави (Слово ЈЉубве), с акростихом у коме је садржан наслов. То је посланица пријатељу или вољеној жени, химна пријатељству и љубави, писана библиским стилом, с алузијамаљиз Светог писма, али по облику, песничким украсима и садржини права песма у ритмичкој прози. Уздржаних осећања и израза, како доликује строгим схватањима оних времена, из песме ипак избија јака емоција и чежња за пријатељем у даљини од кога је песник растављен: | „Бејасмо заједно и један другом близу ... али горе или реке раздвојише нас...“ Има једна претпоставка да је деспот ову песму наменио својој вергници, грчкој кнегињи с острва Митилине, која га је услед ратних прилика чекала три године. По другој претпоставци песма је могла бити посвећена деспотовој сестри која је после косовског пораза морала отићи султану Бајазиту у харем. Ма да вероватна, то су ипак само духовита нагађања. Писано по фузору на какву

ПРИ Из