Наша књижевност

МИ а па пи

562 ; Књижевност

преписивача на крају књига, на надгробним записима, понекад као саставни део неког прозног списа, а и сасвим посебно наћи ћемо покушаје старог песништва све до средине ХУШ века1).

М.

Изгледа да су између косовске битке и дефинитивног пада наших земаља под турску власт, а нарочито за владе Стефана Лазаревића (1389—1427) ти покушаји највише долазили до израза. Из ових је времена, вероватно с краја ХЈУ или почетка ХУ века, Силуаново Слово Сави које би донекле дотерано на данашњи језик, али колико је могуће с очуваном размером византиског дванагстерца, овако гласило:

Од славе одбегнувши, славу обрете, Тамо откуда слава јави се роду. Рода светлост вере светлост презре И тим се роду светило јави свему. Висота ума висоту чина сврже

И стога ума више доброту стиже, Слово слави Саве сплете Силуан.

То су несумњиво у погледу версификације најбољи наши сти хови средњега века. Сажетост израза, поступност мисли, топлина емоције, прилично прецизна форма, подела на строфе, оригинална садржина, — све то чини да ову малу песму можемо сматрати као један од најуспелијих покушаја наше старе версификације.

Из исте је школе, можда, судећи по стилу и стиховању, и Сло-/ во св. Симеуну, Из обе песме види се да доцнији песници,“

"нако се држе традиције и византиских узора, надмашују остале старе версификаторе техником и изразом.

Из тих времена вреди поменути и једну песму из год. 1359 која је нађена записана на двема књигама чак у манастиру на Гори Синајској, где је у средњем веку често било наших монаха и међу њима ревносних преписивача и књижевника. Тај запис је препев или

1) Још год. 1739, кад су Турци повратили Београд од Аустријанаца, иако су се већ почели јављати први модернији стихови у тзв. пољском тринаестерцу, један бегунац из Србије, патријарх Арсеније ТУ, излива своју тугу због пада Београда у стиховима који су још у традицији старога певања и у стилу Константина Философа:

Зде лежи Белград с својими костима в драгоценој пештери погребени...

разверзи Бели Граде двери своје, и појаст вепар чеда твоја.

(Доситеј Ђорић, Једна песма патријарха Арсенија ТУ Шакабенте, Гласник Историског друштва У, с. 429—430). '

ти риаојо, 4оујиаљапееја виа тег