Наша књижевност

Мерин енваи

пошт

Наша стара лирика 561

спота са царем Давидом због његова књижевна рада, са Соломуном због мудрости, а с Аврамом због гостопримства, јер је деспот примао бегунце испред Турака, за данашње читаоце биће занимљиво поменути да Константин завршава своју елегију овим стиховима, пуним туге и осећања, упућеним Београду:

Плачи же паки бели граде очрненије своје, људем вожд јако цвет процват и отпаде.)

Из горњег примера видимо да је у средњем веку радо негован сбичај да се усред каквог већег прозног дела пређе у песму. То бива нарочито кад писац треба да истакне какав догађај, па му се учини да је дотадашња реторика недовољна. Тако Доментијан, причајући о преносу Савина тела из Трнова, прелази из прозе у песму:

О божија, о љубазна, о слаткаго и преосвештенаго гласа, ; богоносни Саво! С нами нелажно обешта се бивати до сакончанија века, боголепни Саво!

Али је у нашој старој књижевности било и таквих песничких дела која нису имала ниједан од тих спољних песничких украса, па ипак по својој садржини и поетском изразу припадају поезији, отприлике као данашње песме у прози. Таква је тужбалица на смрт де- / спота Ђурђа Бранковића или Похвала кнезу Лаза ру коју! је извезла бивша српска књегиња, монахиња Јефимија, на покрову за његов ћивот. Искрено осећање и непосредан тон, у првој песми пун туге и очајања што је преминуо последњи владар Србије, у другој песми пун пијетета према борцу погинулом за отаџбину и резитнације што је непријатељ победио, — дају овим песмама у прози знатну уметничку вредност: „Како си нас оставио Како ћемо горко и тужно осироћење претрпети» Како ћемо издржати мрачну ноћ»“ — вапи песник над одром деспота Ђурђа предосећајући пропаст Србије. „Многе туге и бољке обузеше драга ти чеда, и у великој тузи живот проводе, јер владају њима Исмаилћани, и треба нам свима помоћи твоје. .... И молим те да утешиш буру љуту душе моје и тела мојега!“ — плаче Јефимија над ћивотом Лазаревим:).

Из горњих примера видели смо како се у разноврсним облицима! јављало наше старо песништво. Поникло још у ХИ веку, оно је неговано током целе наше средњовековне књижевности. У записима

, ") Овде ваља поменути да од Јефимије има и других песничких покушаја, као онај епиграф на иконици њеног рано преминулог сина Угљеше коју је послала после његове смрти Хиландару. Наравно, и овде је питање да ли су сви ти текстови њено дело, или само писани за њу, да би их она после ставила на своје дарове.