Наша књижевност

па СР И ПИ РИК Ину

560 ~ Књижевност

ним песмама све се своди на највечније; у световним стиховима осећа се чешће индивидуалност писца и од појединачнога иде се општем. Световна поезија је очевидно индивидуалнија него обредна.

Као и црквена, и световна поезија почела је угледајући се на грчку версификацију, у првом реду на такозвани византиски дванаестерац, али има стихова и других размера.

Већ крајем Х! или почетком ХП века један од ученика Ћирила и Методија, Константин, спевао је „Проглас св. јеванђеља“ у два-_ каестерцу. Песма је била врло популарна; у српској реценсији сачувала се у једном рукопису ХЈУ века, али је очевидно у нас постојала и много раније. Ма да сав у хришћанској терминологији, Константин пева о користи писмености, заступа словенски језик и препоручује слово буковноје“, то јест читање „сваму словенском народу. У условима свога времена ова песма и по форми и по садржини зназила је велики напредак.

Поред употребе дванаестерца и других стихова по византиском узору, у нашим старим песмама могу се наћи још неки елементи песничке технике. Као Грци, и наши стари песници имали су обичај да своје стихове тако подесе како би прва слова свакога стиха или строфе уједно читана чинила какву реч: наслов песме, изреку или име писца. То се данас зове акростих, а онда се звало крајегранесије тј. реч која се грана крајевима стихова, или крајеглавизн. Често су акростих и други песнички украси служили нашим гтарим песницима место строгог стиха с одређеним бројем слогова. Они су и тај обичај наследили од Византинаца, код којих је акростих био најпре само песнички украс уз потпуно правилне стихове. а после је имао и једну практичну сврху: име песника у акростиху јамчило је да песма није од каквог јеритика. У нас акростих често помаже да откријемо писца песме, јер је покаткад уплетао своје име у акростих. У Служби Ђорђу Кратовцу ми на тај начин откривамо њеног писца Поп-Пеју, а у Служби краљу Милутину Данила. Не владајући довољно вештином стиховања, они су акростихом, асонанцама и алитерацијама успевали да се разликују од чисто прознога стила. Асонанца и алитерација, то јест подешавање да се у једном стиху понавља у речима по неколико пута исти вокал или консонант, и данас постоје у поезији, али су у оно доба били главни песнички украси. Такав је на пример стих: „Слово слави Саве сплете Силуан“. У њему има и алитерације (с, л, в) и асонанце (а, е).

Међу тим старим песмама има једна елегија песвећена деспоту

' Стефану Лазаревићу коју је написао на крају деспотове биографије · Константин Филозоф. Елегија није у правилним стиховима с равно"мерним бројем слогова, али се кроз целу песму провлаче акростих,

асонанце и алитерације. Ми бисмо данас рекли да је више блиска ритмичкој прози него стиховима, али да по многим својим особинама даје утисак песме. Њен израз је у ствари више песнички него многи натегнути стихови у строгом дванаестерцу. (Пошто је упоредио де-