Наша књижевност

Наша стара лирика 559

њихова помена. Сва та оригинална обредна поезија, иако се јако наслања на грчке, византиске узоре, ипак има и по коју своју посебну црту, као што је на пример патриотско осећање које се нарочито запажа у песмама св. Сави или кнезу Лазару. У њима се често може открити и по која веза с народном традицијом. Понеки пут у њима се може наћи поетскога израза и данас од уметничке вредности као на пример почетак химне цару Урошу од патријарха Пајсија Јањевца:

Из корена царског прекрасно стабло израсте, пријатна мириса крин, блажени цар Урош.

Рекли бисмо да се наше оригиналне обредне песме још у једној својој особеној црти донекле разликују од препева. У византиским песмама светитељима има много више општих лирских места која често сасвим преовлађују; у нашим оригиналима, међутим, као да је лирика мање интенсивна, јер је унаколико умерена конкретним алузијама из светитељева живота или о његовим подвизима и чудесима. У тропару св. Симеону (Немањи) пева се: „И по смрти показујеш светлост живота твојега, истачеш миро благог мириса онима који притичу раци моштију твојих“. Химна св. Сави помиње да је „владара оца оставивши, у гору Атон отишао“ и потсећа на његова путовања по туђини, а у тропару се истиче да је био „наставник пута који уводи у живот и првопрестоник и учитељ“, те да је „први дошавши отаџбину своју просветио“. Пајсије још је конкретнији. У химни цару Урошу он пева: „Завишћу ђавољом од својих присних смрт неправедну и превремену поднео си“, а у тропару ту слику још више развија: „Неправедну смрт и превремену поднео си... Царски корен сладак, ако и не у време сазрео, у господњу житницу усели

2“ Додуше, и у Византији обрасци по којима су се градиле химне, тропари и кондаци прописују да се у химни и тропару поштогод помене из светитељева живота, његових подвига или чуда после смрти, а да кондак да само неку врсту лирске поенте, попут неког закључка или епуо! трубадурских песама. Чини нам се да је таквим местима у нас обраћена већа пажња, да су алузије више наглашене и да се мање губе у општим лирским изливима и шаблонима него у Византинаца. И,

Световно песништво није се сачувало у оноликој мери у коликој црквена службена поезија, али по остацима који су нам данас познати, оно је разноврсније него црквена поезија и по садржини и по облику. И оно је, наравно, у духу средњега века, углавном у религиозној тематици, али слободније у изразу и по форми стихова. Има у њему понекад реалистичних описа и личнога тона. У обред-