Наша књижевност

а та иу Лео У пр И а Ири Ј х = Др МИ ЋЕ У

558 Књижевност

дубровачком поезијом, па ипак за њега се никако не може рећи да је без вредности и да не заслужује да се њиме занимамо. Оно је амало свој развој, и у историји наше књижевности треба и старом песништву дати места, јер је израз осећања, мисли и схватања наших предака, људи средњега века. -

На ту стару нашу поезију обраћано је мало пажње највише због тога што се о њој мало зна и што је њено испитивање доста сложено и заметно. Други је разлог што ова поезија не личи данашњој. Заборављало се, међутим, да су ти стари стихови били за наше читаоце средњега века — песме, и да су они у њима уживали као што ми данас уживамо у нама схватљивим песмама. Значи да морамо, поред наших схватања и гледишта, узети у обзир и њихова, ако хоћемо да разумемо нашу стару лирику.

П.

У том нашем старом песништву на словенском језику српске реценсије!), уколико је до данас сачувано, постоји извесна разлика између обредне и световне поезије. ·

Обредна поезија, стално употребљавана у цркви, одржала се боље. Она је богата, пажљиво превођена са грчког, делимично у два маха, најчешће у ритмичкој прози. Покаткад се у њој и данас осећају трагови стихова и поетских украса ма да су наша схватања о версификацији и фигурама измењена. Ми данас у њој не опажамо | старо стиховање, те нам се чини да се обредна поезија састоји, углавном из песама у прози, али у њима нас још и сад импресионирају топлина, узвишеност израза и други поетски квалитети. То су; одлични препеви са грчкога и нарочито могу бити занимљиви за! оне који испитују технику наше старе версификације.

По узору на њих у нашој књижевности рано су се јавиле и оригиналне обредне песме које је изазвала потреба да и српски свети“ тељи добију своје химне и друге црквене песме, неопходне за дан

1) Стари словенски књижевни језик временом се диференцирао према изговору оних словенских народа који су га употребљавали. Речник и синтакса остали су углавном заједнички, али је у нас на пр. уместо носнога (назалног) он дошло у (ронка — рука), уместо ен дошло је е (менсо — месо), а место полугласова пуни вокали (дбн — дан) итд. У даљем развоју све више су продирале и друге особине народнога говора, али се основа старог заједничког књижевног језика и даље чувала. Отуда су Срби могли с извесним малим променама преписивати бугарске текстове, Руси српске и обратно. Та заједничка основа учинила је да се српска и бугарска, па чак и руска књижевност могу сматрати и посматрати као једна, заједничка књижевност кроз више столећа средњег века с малим варијантама у писању и изговарању неких гласова. Те варијанте назване су реценсијама бугарском, српском, руском итд. По њима се за сваки стари текст може готово сасвим поуздано рећи у којем је словенском народу писан. У нас је тај стари српско-словенски језик био у употреби све до ХУИТ века, док није преовладао руско-словенски. Књиге, рукописне и штампане на том нашем старом језику, зову се србуље.