Наша књижевност

МЕЗЕ У РУЗЕ

606 Књижевност

бројних конкретних искустава и доживљаја, о филозофско-етичком билансу свеукупног животног сазнања, непосредно трансформисаног у специфична и искључива изражајна средства музике која су на датој етапи музичког развитка претстављала најпотпуније могуће тонско уобличавање мисаоног одражавања стварности (у коју, разуме се, спада и музички језик као такав у својој унутарњој самосталности и лични живот композитора у свој својој условљености субјективним и објективним чиниоцима остале животне реалности). Међутим, не само она страна Баховог дела чија је разумљивост потпомогнута текстом (кантате, мотете, духовне песме, пасије, ораториуми), но и велики део инструменталног стварања наилазе на живи одзив слушаоца. У овим, инструменталним Баховим делима испољава се исти дух који је напојио и његово вокално и вокално-инструментално стварање. Ваља имати на уму, уосталом, да ми ни саме кантате пе примамо толико по значењу конкретних поетских слика у њиховим текстовима, већ по унутарњем, мисаоно-емоционалном садржају, по људском смислу и значењу који је у поводу тих текстова музички разоткрио и развио сам Бах. Један од многих Бахових биографа и аналитичара, најисцрпнији после Филипа Спите, (Алберт Швајцер) извео је систематски читаву идејно-садржајну анализу Баховог дела из рашчлањене и класификоване садржине кантата. Но ни та анализа, ни примена херменеутичке естетике Хермана Кречмара не излазе, на крају крајева, из затвореног круга идеалистичке естетике, било што почивају на литерарно-рационалистичкој методи која запоставља специфично музичку законитост Бахова језика (Швајцер), било што се надовезују на метафизичкосстетичку методу теорије афеката која је претстављала последњу, напредну реч музичке науке управо у времену Бахове старости и непосредно по његовој смрти (Кречмар). Са изузетком неких директно програмских, дескриптивних ставова, као што је на пр. тема фуге у завршном ставу младалачког Каприча Б-дур, изграђена на подражавању путничког сигнала поштанске трубе, велика већина Бахових композиција креће се изван граница сликовитости тонског подражавања звучних појава стварности. Дубина људског значења тих „апсолутно“ музичких творевина лежи у унутарњој противречности саме музике, у самосталности високо развијеног тонског језика Баховог и истовременој условљености његових конкретних тонских структура субјективно-емоционалним потребама, насталим у процесу формирања и развитка његових погледа на свет, његових сазнања, мишљења, искустава, уверења.

Тако нам се тај протестантски кантор, сав задубљен у свој музичарски посао, дубоко религиозан на тада савремен начин, што ће рећи пркосно смео да адумирућем теолошко-сколастичком и асполутистичком ауторитету цркве и монархије супротстави ауторитет грађанских идеала једне „више“ правде и правичности, указује као уметник-реалиста своје врсте, као музички песник моралних вредности које је оставила још традиција цеховских мајстора-занатлија и велика традиција протестантског покрета ХМГ века, из којег доба потичу његови преци, и сами музички аматери и музичари. Тако нам се емоционалност Баховог дела указује са више странаф У њој је, као што је већ поменуто, и радост тонског сликања појава природе, као и појава из друштвеног живота људи, и карактерна слика расположења одражених у веома разноврсним играма развих народа, које је Бах раскошно оцртао у трима клавирским свитама, и тон ноблесе галантне епохе коју је овај велики сликар стварности видео на дворо-

ђ