Наша књижевност
. | Е
з
| ) 1 | б
Музички преглед 607
вима (оркестарске свите, Бранденбуршки концерти), и хумор, проткан чак и сатиром (кантата „Фебус и Пан“), и мирна медитативна озбиљност неуморног трудбеника за оргуљама и над нотном хартијом, и најзад онај типично барокни патос, који је нераздвојно пратио егзалтацију узвишености, величанствености и грандиозности (подвлачен нарочито у стретама неких оргуљских прелудиума или токата и фуга, на пр. д-мол). У самој уџбеничкој збирци клавирских прелудиума и фуга, у обема свескама од по 24 ових парова-пијеса, тешко да јеи једна од ових типично баховских емоционалних сфера изостала. „Величанствена хладноћа“, о којој су говорили неки идеалистички музиколози и Бахова аналитичари, указује се нама људима социјалистичког света као посебна, изразито обојена емоционалност, у којој весели акценти не залазе никада у област распусног ни жовијалног, а толики акценти бола, туге или чежње, у много ком лаганом адађио ставу Баха, не губе се у пасивним осећањима потлачености, ни скрушене изгубљености.
Иза те и такве емоционалности морала је пребивати одговарајућа мисаоност, идејност, поглед на живот и свет, друштвени став и морал човека своје епохе, но који је у њој својственим изражајним формама умео откривати трајне особености човека окруженог стварношћу. Ако завиримо, не толико у текстове 200 очуваних кантата, колико у филозофско-етичку подлогу мелодијских инвенција којима је Бах те текстове прилагођавао својим погледима и схватањима, — открићемо лако мисаони став човека који се додуше служио“ религиозном терминологијом, поетичношћу библијских слика као алегорија и симбола, али који је у те слике уливао типичну емоционалност вредног грађанина доба просвећеног апсолутизма. Познаћемо ту лако, потомка стваралаца бојних протестантских корала из ХМ! века, потомка мајстерсингерског покољења занатлија одушевљених уметношћу, потомка цеховских традиција средњевековних мајстора, који су изнад свега постављали задатак исправности и савршенства у свом пословању, које било бранже и мајсторске струке. Није ли, дакле, Бах, овом својом битном цртом, повученом из далеке прошлости предака и саображеном формама изражавања своје епохе, фиксирао управо онај лик човека, хероја марљиве радиности и поштења, који је савременим људима градитељима социјализма, иако у дубоко преображеним видовима конкретног испољавања, лако разумљив, близак и драгг Добар део актуелности Баховог дела код нас
природно се заснива на овом најунутарњијем садржајном елементу његовог дела:
За шест и по деценија свог живота (од 1685 године до 1750) од којих је више но пет испуњено композиторском делатношћу, службовањем по варошким црквама и капелама на дворовима малих немачких државица, које су се све упињале да имитирају сјај апсолутистичког центра — Версаја, овај неупоредиви оргуљаш, нарочито чувен за живота као импровизатор, одлични виолиниста, виолиста, чембалиста итд. написао је преко 300 црквених кантата, 20 световних кантата, десетак мотета, неколико ремек-дела клавирске литературе (да поменемо само „Добро темперирани клавир“, три свите игара, Голдбергваријације, „Музички жртвеник“), мноштво инструменталних концерата, за поједине инструменте или камерне саставе, 6 „Бранденбуршких концерата“, 4 оркестралне свите, пет великих Пасија (Страдања, по текстовима јеванђелиста), ораториумска дела, џиновску Х-мол мису, велики број виолинских и других