Наша књижевност

ЦИКЛАМЕ

Крај нас под лијеском расуте цикламе Румене капље сунца прокапале

Кроз лишће грана на дно шумске таме. Мирис тишине крију капље мале.

Ја бдим крај друга. Он ничице спава, И грли пушку, ко драгу о пасу;

На трави ко на јастуку му глава. Топови тутње. Смрт им је у гласу.

Гле, какву њежност живот некад шапне Сред страшне смрти, и док срце гине

Од саме мржње и од праска мине! Најтању жицу на души ти напне.

Ради живота, рад љепоте саме

Крв ће још многа болно прокапати, Да капље буду једино цикламе

И да се срце може радовати.

Григор ВИТЕЗ

РИМ и А 48

~. Ј

Ах АЈ и

о аи" - о ум