Наша књижевност

РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ

(утисци и сећања)

1

Пао велики снег. Ни средином улице још: добро неразгажен, а по страни, покрај ограда и зидова кућа још нетакнут.

Било је то у јануару 1885 у Крагујевцу. Ја сам тада био у четвртом разреду гимназије. Био сам на стану и храни код једног Швабе — Немца из Крањске, који је радио као пушкар у фабрици — Тополивници, и становао у улици која је од Пиварског сокака (сада улица Стојана Протића) водила за Главну улицу, тамо где је Крст, преко Ћивтине ћуприје.

Кућа ониска, али кров необично висок, и притом покривен црепом, и то је ту кућу некако издвајало од осталих кућа у тој улици. Изгледала је виша, госпоственија, — читаво као неки господин са цилиндром међу људима са обичним капама.

Споља, са улице, неколико прозора. Онај последњи идући ка Ћивтиној ћуприји на соби је мог стана. Унутра, у авлији, савијајући лево пролазим поред двојих басамака, и заустављам се код оних последњих. Наврх тих басамака као нека терасица. Све то изидано од цигле и малтерисано.

Покрај те терасице стара, црна тараба. А иза тарабе велики орах са дугим, голим гранама; и одмах ту, већим делом под самим тим голим гранама, бела, свежа кућица, ниска, и са увек чистим, ведрим прозорима.

То је кућа једног попа осредњих година, са густом, округлом брадом, црном као угљен, црњом од оне црне мантије на њему, увек чисте, увек као нове, — као да је тог јутра први пут извађена из кутије, и тог јутра као да ју је први пут обукао.

У тог попа повише мушке деце, управо дечака. Никако да ухватим, колико их на броју. Највећи скоро колико ја. Одмах за њим двојица, нешто мало мањи од њега, — између те двојице у расту мала разлика. Онда један мали, најмањи међу њима, сигурно основац, и највише ако је у трећем разреду. И сва четворица у лицу онако лепа деца, црномањаста, црних обрва и црних "очију, и са нечим отменим, али у исти мах и хладним, окрутним што је лебдило над свим тим, а нарочито над оним узаним простором између обрва. Чак и у оног најмањег. На свима њима ле-