Наша књижевност

и

Радоје Домановић 113

по, господско одело: на сваком црн, топал капут, дугачак испод колена, оном малом чак до чланака; на ногама „штифлетне“, а на глави капа од црне, дебеле тканине, нешто налик на шубару, али рашљепљену, без оне цуцуљајке.

(С том децом нисам се познавао, јер сам се на десетак дана пре овога што ћу сад испричати, био ту доселио. Али сам волео да се упознам, нарочито са оним најстаријим, оним што је скоро колико ја. Друговали би, ишли понекипут заједно у школу, разговарали се, — замишљао га као себи равног, иако је по школи био млађи од мене.

А оно са мојим познанством са том децом испаде некако на деведесет.

Тога дана, кад је то тако био пао велики снег, био је неки празник, недеља, шта ли! Знам по томе што тога дана нисмо имали школе. Био сам остао после подне дуго у кујни крај штшорета за својим столом (фуруна у соби дању се није ложила), и ту учио. Вероватно муку мучио с алгебром, а још: вероватније писао — „састављао“ нешто за Српче (дечји лист који је тада излазио у Београду, и на коме сам ја сарађивао). Напољу беше отоплило, одјуговило, небо ведро. Кад отворих капију, љасну ми сунчана зрака у очи.

Гледајући одатле (испред те капије) лево од Ћивтине ћу-

прије била је нека старинска кућа, велика, са доксатом, и са два ·

висока, танка димњака. Нада саме те димњаке беше се тада спустило сунце, и почело да заиграва око њихових врхова. Та је кућа тада била мог школског друга Милеве Рајићеве, праунуке Танаска Рајића. :

Пођох ка Ћивтиној ћуприји. извесно да се нађем с неким од другова тамо у Главној улици. Тек, кад одмакох од попове куће тако око четрдесет корачаји у правцу ка Ћивтиној ћуприји, нека за мном повика: „Ено га!“ ;

Окренем се, и угледам сву четворицу, сви у оним дугачким црним капутима и рашљепљеним шубарицама на глави, где тискајући се на капији, ко ће први да изађе, журе право к мени, гледају у мене, и вичу, казују један другоме: ,— Он! Он!... Он је убио Микана!“

Онај највећи, што је скоро колико ја, напред, а остали за ЊИМ.

Кад се приближише на петнаест-двадесет корачаји, застадоше'сви, и тада један од оних мањих — не онај најмањи, који је био лево, викну: „Дрште га!“ Викну тако баш озбиљно, али кад се одмах потом саже, и дохвати рукама југов снег, те начини грудву, и викну: „Удрите!“, видех, где, пре него потеже, развуче уста у неки широк, ведар смех. Ма да иначе доста слична лика оној тројици, запазих да је он више округла лица, и као гаравији; а на врху браде тада — кад се тако осмехну, запазих нешто као оштро (такав ми утисак остао), и само ваљда то, и оно: „Он је

/

8 Књижевност

ИУ ЕН 4 , -5е Е:

ПРИ РА У ВУ МЕР

ава је ва а Па лиј =

ДАР

Ду аи јаја 5

ит ал

јат ли

део ава бо а ДА

М