Наша књижевност

Радоје Домановић у 121

Кад ми он даде своје песме, и ја их прочитам и одвојим само ону једну, а остале му вратим, он, иако се учини да му је свеједно, ипак запазих где као пониче, клону. Дође ми га жао. Поврх свега због престанка Побратимства и она једна не изађе. Предложим да је пошаљемо Стражилову, али он не хте. Би ми баш криво, и шта нисам чинио да до ње понова дођем, али никад је више не видех.

Тада, у том батргању са тим његовим песмама мени дође нешто на памет: што он не испише оно што лако лепо прича нама! Башто ова мука са стиховима! Нарочито, кад му не иду баш тако од руке. И тада, ово је тачно — сећам се лепо, знатним делом и да ублажим његово нерасположење што онако би с његовим песмама, кажем му озбиљно, као нешто о чему сам добро промислио: да покуша да напише оно што нама прича. Али да узме то најозбиљније, и да гледа да пише исто онако као што прича. „—= Откад му ми то говоримо! повикаше у глас обојица — и Мика и Милорад. — Али не слуша! Радоје Домановић хоће да је песник!“

То је ваљда било почетком октобра 1892, а већ у новембру Милорад ми као у поверењу саопшти: да Раде пише. ,— Бог и душа — то у смеху — хоће да те престигне!“

Убрзо потом крајем новембра или почетком децембра једног магловитог дана по подне ја сам ту, у Милорадовој и Радиној соби, видео Раду (требало би Радивој и Рада, али ја пишем онако, како смо говорили онда, а и како бих и сада изговорио то, кад је о Ради реч) где седи на свом кревету, и у рукама држи око седам-осам табака трговачког формата, исписаних плајвазом“Наслов: Пензионер Сима. То онај код кога је становао у Крагујевцу, само му променио име. То је био неки стари Србенда, који још снажан и свеж стављен у пензију, није могао никако да се снађе У положају, у коме није имао шта радити. Непрестано је изналазио по нешто да натовари себи на леђа, па да онда често под тим теретом забрекће, и стане да запомаже —- да позивље свет на узбуну против крвника, који тако учини с њим.

Док нам је читао, често смо грцали од смеха.

Одмах потом, у фебруару 1893, сећам се добро, био је готов Рођендан.

Једног дана одведем тамо, Раду, и Ристу Одавића, с којим сам се добро знао, и дуго време с њими друговао. Он је онда важио међу нама не само као скоро већ признати песник него и као најјаче литерарно образован. Хтео сам да чујем шта ће он да каже за. Пензионера Симу. Њему се ствар свиди, али само као грађа за једну „ванредно лепу приповетку“. Рођендан му се свиди много више као уметничко дело, и предложи само неке врло мале измене, па да се одмах објави. Њему да се да, а он ће већ наћи где. Разуме се, не тек ма где.

паника ЊУ

ја Па

1

ј

о Бањер зета сади у

у 4 и ; 8 % 4 СИМ ај ОКА да со Кра ве ај а 7-

У

М

У 5 Па У.

па љепоте

МИ