Наша књижевност

122 Књижевност

1Х

Било је око пет сати по подне у среду — четврти дан Васкрса, 1892 г. Било је топло.

Мика, Раде и ја седели смо у соби при отвореним прозорима. Милорад није био ту. Био је још на Цвети отишао својој кући у село (Полом), да тамо проведе Васкрс.

Тога дана очекивали смо га да се врати. И заиста, баш кад смо о томе разговарали, ето га. Дође у неким сељачким опанцима, простим да већ простијих онда ваљда није било. Ципеле, оне плитке „федерлије“ (ондашње „полуштифлетне“) какве сам онда виђао највише код другова из оних села ка Горњем Милановцу (западно од Крагујевца), носио је у једној пакуљици шареној, где су му биле и неке друге ствари.

Дође пешке чак из Полома. Не сећам се: негде само мало што га неко повезао на неким тарницама, иначе све пешке.

Спусти своју џакуљицу покрај свог кревета, седне на столицу коју му Мика одмах принесе, па се онда сви окуписмо око њега. Поседасмо у круг, ту и Микина мајка (били су неки рођаци). Да чујемо, како је Васкрс провео, и како је прошао на путу. Како је толики пут могао превалити пешке, и — за тако кратко време. Јуче ујутру пошао од куће!

Милорад се разнежи, разраколи, расприча. Би му мило наше саучествовање у његовим напорима, и колико се дивимо, како је он то све издржао, па се осети као мало дете у наручју неке миле тетице. Поче да нам прича, управо да се јада, како се провео у некој друмској механи. Био страшно ожеднео, а механџија није хтео да му да чашу воде но га упутио на неку чесму некуд далеко. Ми зинули у њега, док га Раде наједном прекиде: „Ајде, изувај те опанчине, па пери те ноге!“

Као да га смлати граном. Не осетих се ни сам друкчије. Исто и с Миком и Микином мајком. Заћутасмо сви троје, и погледасмо У Милорада — све то за моменат — и сви се заједно с Милорадом насмејасмо.

Заиста се осећао непријатан задах од Милорадових ногу (а и како не би! Где је Полом!), али мало, једва приметно.

Као што рекох, насмеја се и Милорад заједно с нама, и махну главом. „Има право!“ рече, па одмах изађе напоље, оде те захвати воде са бунара, и опра ноге.

Све то уради брзо, и кад уради, а Раде: „Е, сад продужи онамо где си стао!“

х

Откако сам га знао, знао сам га као слободоумна. Није био социјалиста, али се иначе слагао у свему са мном и Драшковићем, о коме је — узгред речено — кад није био присутан, говорио похвално. у

ПИТИ Ер ЦИУ =

маилове те

пари тор =