Наша књижевност
Позоришта у Србији а 13
управљању позориштем више од једне деценије, од 1880 год. до 1893 год. Јован Јовановић-Змај је био драматург позоришта од 1878 до 1881 год. Милован Глишић је највише времена од свих писаца провео у позоришту као драматург, од 1881—1898 године.
Публика, у првом реду омладинска, водила је борбу за квалитет, садржајност и прогресивни политички идејни смер позо ришта. И поред јаке цензуре, и поред директног утицаја двора на управе позоришта, појављивала су се на београдској позорници дела која су као глас слободоумља или сатиричне критике добро дошла опозиционим расположењима против деспотизма тадашње власти. Ту функцију имала су Шилерова драмска дела, затим „Ревизор“ Гогољев.
Из појединих бележака и записника о животу београдског позоришта тога доба запажа се двојство његове публике. Постоји публика коју сачињавају имућне породице из београдске чаршије, породице крупне бирократије и вишег официрског кора, с друге стране публика из редова широких слојева, омладине, ђака, студената, занатлија, радништва. Прва публика повиновала се укусу краљице Наталије, пратила је буржоаски водвиљ и мелодраму, за другу публику позориште је пре свега била трибина са које се изобличава тиранија и угњетавање. Та друга публика је тражила у позоришту све оно што би могло одговорити њеној потреби за изливе огорчења на своју политичку и друштвену савременост. Колико је њена потражња тематике била јака илуструје њена обилата посета премијери „Париска сиротиња“, која ју је морала разочарати мелодрамском садржином. Светислав Вуловић није могао сакрити гнев буржоазије против расположења такве публике у својим, у знатној мери лаким и неозбиљним ћеретањима о позоришту када је приказивао такву претставу: „Али не могу сакрити своје злурадости, што се београдски „адраповци“ овог пута преварише на мамак наслова. Беху их пуне галерије и седишта.“
1882 год. дошло је до жестоких демонстрација политичке природе у позоришту. По жељи владе краља Милана за време управе Милорада Шапчанина приказана је те године комедија Викторијена Сардуа „Рабагас“. Сарду је написао ову комедију 1872 год. циљајући на Леона Гамбету. У њој је владар приказан кгр патриота, а народ који се против њега буни као неразумна, незахвална и подла руља. Јаша Продановић у „Историји политичких странака и струја у Србији“ износи да се говорило да је „у српском преводу све погоршано и опозиција претстављена још гором и одвратнијом. Све је подешено да се примени на опозицију у Србији.“ Продановић даје и опис демонстрација против приказивања „Рабагаса“. „Омладина је викала: Уа! звиждала, лупала ногама. Једни омладинци имали су металне пиштаљке; други од шећера, па су их прогутали чим су жандарми почели да хватају демонстранте. Било је туче и гушања у Позо-
Диса
сатир а
||