Наша књижевност

158 У 5 Књижевност

Могао сам само тешко да ходам. И мора бити да сам ходао у кругу, јер ми се учини да сам више пута срео тај језиви пар, црног човека како врхом своје батине боцка, са блазираним презиром, беживотно тело под својим ногама. Ишао сам даље. Пролазећи крај неке јаме, згазих на нешто меко. Срце ми залупа и отскочих. Била је то једна рука. Длан једне руке. Та рука је припадала једном човеку који је лежао на леђима, разапетих руку. Испијено лице помаче се мало и очи спустише на мене свој неодређени поглед. Изгледало је помало као да ме гледа нека морска животиња, као неки полип. Ох! било је неподношљиво. Не бих се могао дотаћи тог човека, не, низашта на свету. И удаљих се, наставих свој пут, вукући с муком своје отежале ноге. Ипак не могох избећи да чујем иза себе звук батине по костима.

Морао сам видети још многе ствари које су се изгубиле из памћења. Сећам се једне групе, на извесном растојању од барака, стотинак људи упола видљивих у диму којег је ветар терао у налетима. Били су у строју, у ставу мирно, са бедним ковчегом или дењком код рђаво обувених ногу, који су тапкали у леденом блату. Изгледали су здрави, ма да су били сви чудно бледи, као оне жутке које се гаје у подруму. Само су им уши биле црвене на северцу, и све су те уши биле тужно комичне. Откад су ту стојали2 Било је рупа у њиховим редовима, неки су били пали, остављали су их тамо где су пали. Непомичност осталих била је језива у хитром диму, објашњавала се присуством неколицине црних људи који су се кретали, са батином под мишком, тарући руке да их загреју. ПЏређох их. Да ли стално тако долазе, помислих, стално други И где их смештајуг И изненада се сетих умрлог, и других, и броја који сам видео ушивеног на рамену немог човека, сто шездесет и нека хиљада, и оних барака за колико људиг тридесет хиљада највише; и тада се бујица дима сручи | на мене, и ухвати ме за грло, и удахнух тако грозан мирис да ми се цело тело најежи, помало мирис сумпора, али још један други, ужасан мирис сагорених костију и мрцине. И погледах са стравом сивкасту зграду и њен аветињски димњак у колутима дима, и разумедох његово злокобно значење у једном ужасном дрхтају.

На том месту моје памћење пропада као у некој јами. Као да су тај дим и мој ужас били смртоносна мешавина и да је моја савест подлегла. Чини ми се као да сам се дуго кретао по том диму. Па ипак, да, поново видим ствари — острвца пустих успомена. Видим мог друга изгорена језика. Његово четвртасто лице, бело, измучено и које ми увек пружа онај тајанствени и слеђени осмех — и сада добро разумем тај Јориков осмех. И показује ми длан својих руку, спржен као његов језик, покривен гнојавим мехурима и крвавим и почађалим отпацима. И смеши се, он се смеши. Сећам се још једног човека који трчи, и питам се како може да трчи са својим огромним ногама, безобличним и рања-