Наша књижевност

Сан 8 | 158

вим, и те ноге као две батине, прегибајући се у великом рашрафљеном колену; па ипак он трчи, и чујем у пролазу његово потмуло дахтање, ужурбано, којим не знам да ли одаје задиханост или страх. Па оно дете које држим, како плаче и јеца у мојим рукама. Ко је то биог Не сећам се више. Само видим себе како га грлим, стиснуто уза се. Мешам своје јецаје с његовим. Па стално, онај дим, и у детињој коси видим како врви гамад. И поново сам срео постројене људе, али много доцније, после многих часова. Светлост дана се изменила и потамнела. А сада ја трчим, прелазим трчећи, а они су увек ту, са ногама у блату, непомични међу процепима дима помешаним са зимским ветром. Њихови су се редови још више проредили. И немају више црвене уши. Цела кожа која се види, руке, лице, уши имају исту плавичасту боју. И најзад сам поново видео мог првог друга. Носе га на једним носилима. Неки чаршав потпуго покрива његово укочено тело. Ипак под покровом видим његово жуто лице, његово лиге које се смеши. Али, ах! то није више исти осмех. Сад када је умро изгубио је Јориков осмех. Овај осмех је срећан и знам да је мени упућен, као братски знак, као весник наде.

А затим... Е

Како се то догодилог Као у сну. У сну не постоји како. Сада сам ја био један од тих људи. Нисам то постао: био сам то. Одувек. Нисам више бис онај посматрач који их је малочас гледао са ужаснутом самилошћу. Нисам то никад био. Био сам само један од тих људи. Вукао сам свој терет, као они, и своје тело у распадању, као они. Нисам имао других успомена до свог замора и свог бола. Других успомена до оних које су се урезивале из часа у час у моју пут. Све што је у мени било свести враћало се на те две тачке: на ону у којој ми је терет раздирао кожу, гњечио кост, на ону у којој ми се утроба учинила толико тешка да је притискивала мали трбух да га искида. Ако сам имао неку жељу, то је била само једна непресушна, бескрајна жеља, жеља да само легнем и умрем. Али сам знао, као животиња што зна, као коњ међу рудама, да не могу ни да легнем ни да умрем... Јер човек није сам у својој кожи, он у њој има животињу која хоће да живи, и одавно сам знао да би се, иако бих са срећом прихватио да ме батина црних људи на месту убије, животиња подигла под ударцима, као што упола мртви миш, поломљених ребара, још покушава да побегне од свог мучитеља. Знао сам и то да су од тога мој ужасни замор и моја ужасна жеља још ужаснији и свирепији. · 5 | И ако сам у дну тог бунара, у дну тог непресушног пакла, у дну те раскомадане избезумљености имао једну мисао — ако ми је остало неко осећање, то је био горки јед, очајање, пусти

ДАЛА А ој Као У

| 1

ДИ И И а