Наша књижевност

Музички преглед 5 - пј

-творне сунчане светлости) који пева са дубоким разумевањем смисла, оног што пева, на солисте који су толико експресивни и толико певачки бетовенски, да би сваки од њих носио по један отсечак епохе у којој се рађао романтизам, ницао бидермајерски нагласак грађанске етике и показивао се, прерађен револуционарним траговима скоре прошлости, русоовски тон пасторалне идеализације света који је у стварности све дубље газио у не"размрсиве опречности капитализма. У таквој концепцији мање би се видљиво сервирала одабрана идејна теза (без обзира на то колико је она друштвеноисториски. верна и тачна) а више подвукло унутарње душевно стање појединачних, конкретних ликова (макар их узели и као солистичке претставнике одређених замисли у оквиру ораториумске приредбе). Кроз тако подвучену ивдивидуалну карактеристику сваког од њих, избила би снажније на површину музичког излагања не само читава једна епоха, Бетовенова епоха, већ из људске, појединачне њихове убедљивости и оно што је опште и трајно људско, оно што је под датим околностима за човека типично и битно, дакле све оно чему је и ова приредба уистину тежила, са једном једином али крупном омашком — да је том крајњем циљу стремила заобилазећи све оно мвоштво индивидуалних карактеризација и нагласака кроз које се општи идејни садржај у уметности једино може убедљиво реализовати.

Диригенту Данону и читавом ансамблу мора се одати пуно признање за труд који је морао бити уложен за савлађивање дела које спада међу најтежа у оперској литератури. Врашки тешка арија Леоноре (Зденка Зикова), изванредно драматична зрија Флорестана, антиципирајући у себи основе Шубертовог „лида“ у трагику трећег чина Вагнеровог „Тристана“ (са Ла» зарем Јовановићем, као изврсним тумачем њеног дубоко људског садржаја), демонијачка партија Пизара (Јован Глигоријевић), на свој особен начин сложена партија тамничара Рокоа, доброћудно неутралног отеловљења ситног службеника крупних гадости (Жарко Цвејић), малограђанско-девичанска љупкост Марцелине (Софија Станковић), пубертетски лик безазленог Жакина (Драго Старчић), инспекторско достојанство правдоносца Дон Фердинанда (Бранислав Пивнички), затим знаменита два хорска става заточеника, химнична хорска апологија врлине завршне сцене, али и славна 32 такта оркестарске интродукције у други чин, поред неколико солистичких ансамбла — све је, шта више, шта мање успело, доприносило развијању Бетовенове монументалне тонске слике која се ни у најепизоднијим својим пасажима није задовољавала захтевом да буде само пријатна и лепа, и која је, откако постоји, и слушаоцу, свакотренутно постављала задатак да мисли, просуђује и опредељује се према питањима која су општедруштвена и као таква трајна, према питањима која су пре више од сто година управо својом етичком садржином исцрпљивала и вапрезала високу људску савест једног тонског мислиоца који се средствима своје уметности борио ни за шта мање до за срећу човечанства.

Павле СТЕФАНОВИЋ

12 Књижевност

ИАКО У БОКА Паза СЕ