Наша књижевност

176 Књижевност

уметничкој снази његова дела, уобичајен, стилизован и, рекли бисмо, — упрошћен, поједностављен, редуциран на само један део својих аутентичних људских састојака. Загледамо ли подробније у интенциони карактер највећег броја речитатива, арија, па и самих оркестарских нумера (јер „Фиделио“ је још увек на Моцартовој линији у погледу структуралног склопа оперске целине), видећемо и у арији Марцелине, и у сасвим малограђански-идиличној арији тамничара Рокоа, па чак и у фигурационо нагизданој великој арији Леоноре један основни широко варирани али у суштини општи тон расположења које никако није револуционарно и које је управо савремено, актуелно за године у којима је опера прерађена, које је — послереволуционарно. Не ради се ту, разуме се, ни о каквом Бетовеновом ретерирању од револуционарности, него, напротив, о његовом непопустљиво оштром запажању духа Доба у сваком стадиуму његових мена и преображаја. Када је за предмет свог музичког израза узимао идеју револуционарне проблематике, Бетовен Ју је умео неупоредиво борбеним интонацијама исказати. У „Фиделиу“ њега је привукла проблематика устројства моралне човекове личности, проблем врлине, коју је са глорификаторском, химничном триумфалношћу апотеозе у закључном хору опере изнео као коначни закључак читаве идејне „расправе“ која се на особен, специфичан, музички начин води током опере на материјалу једног либрета и једне сценске акције која није ништа друго до низ појединачних слика у којима се та општа, филозофска и унеколико грађанско-моралистичка идејна база испољава. Друштвено-политички основи заплета (утамничење напредног борца Флорестана, терористичка самовоља Пизара, краљевска „ревизија процеса“ на самом терену пустошења политич. ких страсти), као што је познато, аутентични су моменти једне од многих епизода револуционарних година, које је Буји забележио и обрадио, али оно што је Бетовена у том конкретно драматуршком садржају занимало јесте лик грађанског хероја, лик врлине и моралне дужности типичног човека у периоду сређивања и практичних остварења тековина револуције. Са овим задатком и том проблематиком Бетовен је 1814 године не само напредан, прогресиван музички мислилац, него и савремени уметник, композитор, брз и непосредан у реаговању на стварност, способан да негује „савремену тематику“, хитар и актуелан, мајстор одражавања једног од највише горућих проблема епохе: проблема индивидуалног морала у новоформираном грађанском поретку европског друштва.

Обрада музичког дела опере, како је овај приказан на концертном извођењу у Народном позоришту _1- јуна, подвлачила је, са већ традиционалном искључивошћу, хероику револуционарног тонуса. Ми смо у претходном излагању јасно исказали мишљење које се са таквим схватањем не може сложити, Директору Београдске опере Оскару Данону не може се и не сме та концепција приписати у недостатак личног става. Напротив, стилизација за којом је он ишао, и доследно је се придржавао има у модерној оперској драматургији браниоце међу диригентима и највећег кова (на пр. Тосканини). Концепција за коју бисмо се, у сагласности са изложеном аргументацијом, ми сложили, морала би се ослонити на безмало савршен извођачки персонал опере, на оркестар. ванредно диференциране звучне динамике, на хор (особито трагични хор затвореника у ретком часу дисања ваздуха и упијања жи-