Наша књижевност

Музички преглед 5 175

како су их идеални и поштени људи времена, и особито грађански уметници међу њима замишљали, — читав тај непосредни, крајње актуелни и реални проблем времена у само предвечерје Бечког конгреса Свете алијансе, рестаурације- Бурбона у Француској (која и даље остаје барометар струјања и покрета живота Европе) указивао се Бетовену као проблем моралног устрој-. ства личности, проблем етичких квалитета људи сваког, понаособ. Ако у идеји правичног и праведног краља у лицу чијег изасланика, министра који _ врши инспекцију краљевских робијашница, долази у последњем часу исправљање грешака особито лоших појединаца (какав је управник тамнице Пизаро) — има остатака идејног света просвећеног апсолутизма, чије су позитивне стране напојиле идејни свет и погледе на живот младог Бетовена, у замисли лика Флорестана и његове одане супруге Леоноре изразито преовлађују моралне црте, врлине, позитивни људски квалитети грађанског друштва када-је оно било у пуном процесу изграђивања свог поретка, својих односа, своје друштвене етике и идеологије.

Истицано је доста често Бетовеново схватање брачног морала, како се оно преломило у идеалној слици пожртвоване, самопрегорне супруге Леоноре, али и у интимним измореним, грозничавим сновима политичког борца за правичност и правду, револуционара Флорестана, у часовима када су његови изгледи на спасење из мрачне, мемљиве тамнице тиранина, сасвим безнадежни, Нема спора да је до дирљиве наивности честити уметник Бетовен, човек који није иначе имао среће у свом личном животу, унео у лик Леоноре идеалну слику брачног друга, по својој најприснијој тежњи и замисли. Али је, с друге стране, придаван мањи значај читавој првој слици првог чина, љупком ћеретању Марцелине, чији је идеал брачне среће у битности (само у границама формата њене, скромне духовне личности) у ствари само упрошћенија варијанта истог идеала. Бетовеново изванредно осећање духа времена, од којег се он никада није туђио и над којим се није уздизао идеолошким формама и идејним садржајима (иако га је сублимирао концентрисаном силином своје уметничке изразитости), показује се управо у том чину типа „Зингшпила“. Од Жан-Жака Русоових идеала „Емила“ или „Нове Елоизе“ па до удобне, грађанске доброћудности бидермајерскаг. раздобља, које управо ових година започиње, и које је Бетовен својом уметничком луцидношћу антиципирао, провлачи се кроз читаво Бетовеново дело непрекинута нит емоционалне оријентације, нит која се мења, развија, еволуира, уздиже на махове до дубоко трагичних замисли, но која јесте и остаје специфично грађанска, савремена у најбољем смислу речи.

Све у свему, хоћемо да подвучемо да ни Бетовенов хероизам, ни његова грађанско-демократска оријентација у правцу савремених друштвених иде ала времена у којем је он живео и радио, са којим се развијао и усавршавао, нису никакав општи, апстрактни хероизам, нити, исто тако, неки општи пасторално-идилични морални идеализам, већ конкретни одраз стварности у свести уметника са свима моћима да у њему сабере резултате духа и карактера културе која му је претходила и да смело и проницљиво фиксира основне црте духа културе времена које ће његовом непосредно следовати, Нама тај Бетовен претставник свог доба није ништа мањи ни дражи од оног Бетовена који је за привремене и повремене потребе и тежње туђе и самој