Наша књижевност

174

десетих година ХУПТ века — уосталом, компонента Бетовенових погледа на свет и уверења која је доиста једна од најјачих — није никако једина ни искључива оријентација великог музичара према стварности и нарочито не Једина према друштвено-политичким питањима и проблемима његовог доба, које се брзо развијало, нагло мењало и већ у годинама поменуте треће музичке обраде теме „Фиделиа“ изразито постављало нове, измењене задатке и проблеме, знатно друкчије од оних које је постављала сама револуционарна споха. Бетовеново изванредно осећање реаговања на друштвену стварност свога времена, колико год се она увек манифестовала у непосредном трансформисању сазнања, искустава и доживљаја из живота у специфичне изражајне начине музичког (највише симфонијског, инструменталног, камермузичког) језика, огледа се, у његовом стваралаштву, баш у томе што је основви дух и/ карактер борбене, полетне „Ероике“ (1805) друкчијег мисаоно-емоционалног кова и настројења но што је тај дух и карактер у последњој обради „Фиделиа“. Други је лик Бетовеновог типичног хероја у увертирама „Корнолан“ и „Егмонт“, а други у овој јединој опери, која изразито припада типу тзв. „опере ужаса“ или „опере спасења“,

Бетовен је необично живо пратио догађаје доба, реаговао на њих као уметник, пројицирао утиске, одушевљења, тежње и стремљења, али и разочарења, сумње, негодовања, идејна разилажења и размимоилажења са овом, или оном струјом времена, са овим или оним правцем, теоријом, схватањем, Његово стихијско _ разумевање суштине сукоба и противречности његова доба и његово свесно, идеолошко неразумевање далекосежности и друштвено-историског значаја тих сукоба и противречности чинили су да његов, музички изражен хероизам, не само да није хероизам једног Вагнера, или једног Чајковског, него и то да хероизам Пете симфоније није хероизам Декете, а лик идеалног јунака времена у његовој филозофско-моралној претстави „Ероике“ знатно се разликује од херојског лика у опери „Фиделио“.

Уосталом, баш сама везаност за одређену радњу односно текст омогућују да се на овом делу одређеније и непосредније може испитивати и проучавати Бетовенов друштвено-идеолошки унутарњи свет него што је то могуће ва случају симфонија, клавирских концерата, најзначајнијих камерних композиција. Трећа редакција опере пада, дакле, у време које је револуционарне догађаје већ оставило за собом, у време које је имало да примени и спроведе тековине револуције, да на њиховој материјалној и друштвено-идеолошкој основи поставља и решава нове задатке. Од читавог комплекса про-. блема који ничу у тој таквој тадашњој стварности Бетовена привлачи, особито и наглашено, проблем моралног устројства грађанина, проблем савременог грађанског морала. Упадљива је идеја хуманитарности, толеранције, попустљивости, идеал човечности, племените великодушности у овој опери, односно у овој последњој њеној редакцији, о којој је овде једино реч, и која, пада у последње године Првог царства, дакле после свих доживљаја, искустава и сазнања која су на људима епохе били утиснули и период Директори-. ума, и раздобље Конзулства. Читав морално-филозофски проблем једног друштва које је идејно усвојило и схватило велике пароле грађанског демократизма револуционарног периода, но друштва чије материјално-економске промене нису омогућавале онако глатко спровођење тих идејних поставки

паини

пера ипон

поља

|