Наша књижевност

МИ И оре а

МУЗИЧКИ ПРЕГЛЕД

КОНЦЕРТНО ИЗВОЂЕЊЕ БЕТОВЕНОВОГ „ФИДЕЛИЈА“

Идеја руководилаца Београдске опере. да једину Бетовенову оперу „Фиделио“ изнесу први пут пред публику у облику концертне приредбе, као какав световни ораториум, са свима неопходним мерама прилагођавања либрета овом задатку (изостављањем свих говорних дијалога, којих у овом типу опере има), може се критиковати а може се и правдати. Једна начелна замерка била би, на пример, та да читава Бетовенова музичка концепција дела полази од сценске радње исто толико колико и од текста либрета, да је самој сценској делатности саображена и прилагођена и да, стога, изостављање овог чиниоца претставља елиминисање не некаквог небитног, споредног, безначајног елемента из дела као целине, већ вештачко осиромашење оперске целине, које, у последњој инстанци, може ићи на штету и саме музичке вредности дела. Та је замерка принципијелна, односи се на саму музичко-драмску врсту као такву и тешко би се могла одговарајућим, тј. општим, начелним разлозима и оповргнути.

Има, међутим, и довољно разлога који правдају поступак ове врсте. Најјачи је, вероватно, тај да је управо Бетовенова музика, више но оперски либрето француског писца Жан-Никола Бујиа, више но немачка прерада Шалојтнера и последња редакција Фридриха Трајчкеа, позвана и меродавна да одреди основни унутрашњи садржај, идејну суштину, филозофску и моралну водећу идеју дела, те да је, према томе, особито данас, после веома разноврсних редитељских опита са „Фиделиом“, непосредни и искључиви додир слушаоца са том музиком, са њеним симфонијским карактером у оркестар; ском делу партитуре и карактером њених рецитатива и арија у вокалном делу партитуре, најбољи пут и начин да се слушалац упозна са самом сржи, са оним што је битно и одређујуће у читавој опери. Треба бити начисто са чињеницом да би не само други композитор у другом времену могао или управо морао под другим углом гледања прићи истом тексту, открити у њему друга идејна тежишта, нагласити или потиснути друге моменте а не оне и не онако кака је то учинио Бетовен (Николај и Верди у- Шекспировим „Беселим женама виндзорским“), него и да су сами Бетовенови погледи на исти драматуршки. материјал били друкчији у првој редакцији „дела 1805 године, него идуће године, при другој редакцији, а знатно друкчији него ли приликом трећег и последњег мајсторовог наврата на исти задатак, 1814 године.

Увек много истицана Бетовенова револуционарност, његово грађанско јакобинство, његово одушевљење догађајима у суседној Француској деве-