Наша књижевност

4

Књижевност

172

на његовим унутрашњим распињањима произведеним тешким сукобом њего-

Вих тврдих ситносопственичких мисли и осећања са узбурканом данашњицом која га је окружавала и лепшом будућношћу која му се указивала у новом, социјалистичком селу. Требало је истаћи Петрово усамљивање, драмски подвући да он остаје потпуно сам, сам као шугав пас, у старом селу које потапају, а затим, на другој страни, кроз изградњу новог села, дати читаву филмску симфониску поему нашег преображаја на селу. Редитељ Ђукић то вије остварио. Режиски су најслабије решене у филму баш сцене Петровог усамљивања и сцене раскрчавања старог и изградње новог села. Штавише, готово сва места у филму у којима се појављује омладина, носилац идеје преображаја села, дате су у некаквом сивом документарном стилу, као да се ради о некаквој осредњој филмској репортажи, а не о уметничком изразу једног од најлепших видова наше социјалистичке стварности. Овом сивом репортерском стилу много је допринео и сниматељ Ненад Јовичић.

С друге стране, није требало инсистирати на вештачким драмским чворовима које је писац сценарија створио да би некако повезао, заплео и расплео, неколико упоредних филмских радњи које је требало провући кроз филм. То нарочито важи за сцене саботаже које је редитељ Ђукић, заједно са сниматељем Јовичићем, истицао и решавао с извесним слађењем које нас потсећа на другоразредне америчке гангстерске филмове, уместо да их је, као епизодне, ставио у други план.

Ни у раду с глумцима редитељ Ђукић није био на висини. Гледајући (управо слушајући) овај филм, човек не може да се отме утиску да је говор људи у њему неприродно подигнут на некакав свађалачки крешчендо, чак и у сценама које захтевају мирну, топлу глуму. 5

Александар ВУЧО

о ореанаиии