Наша књижевност

16 Књижевност

првих који се побунио против фамозних правила којима се спутав слобода личности глумца. Инспирисао је преко омладинских листова кампању против реакционарних поступака управе у позоришту. У „Младој Србадији“ 1871 написао је песму у којој оцртава идеал слободног вештака (уметника):

„Ти, вештаче, веруј веру, Што поникну из твог срца, Да нам среће нема овде Где у ропству народ грца, Где тиранству тамјан каде. Па одите, силеџије, Раскините ове груди, Слобода ће из њих нићи, Да кривцима право суди За недела и тиранства.“

Телечки је ову песму писао и објавио у листу Уједињене омладине српске у време када су забрањивани скупови ове омладинске организације и када је цензура била јако пооштрена према њеној штампи. Он се одликовао као реалистички глумац нарочито у националном репертоару. Но и поред тога што је као глумац имао великог успеха кодхњублике и био веома користан развитку глуме, био је принуђен због разних шикана од стране управе и због неподношљиве политичке атмосфере у позоришту да напусти 1871 год. Београд.

Судбина Алексе Бачванског била је ту гична у београдском позоришту и на њој су се одразили тадаш сурови услови положаја глумаца. Алекса Бачвански био је први редитељ и први учитељ глуме у новооснованом позоришту. Он је снажно повукао реалистичку линију у развоју српске глуме својим уметничким и педагошким радом. Изванредно обдарен, вишеструких могућвости у изражајним средствима, он је био носилац најсложенијих улога у репертоару. Несрећним случајем ослепео је, живео је неколико година без плате и осигурања на корисницама и добровољној помоћи која му је периодично слата. Од стране владе прешло се са крајњом безобзирношћу преко његових пионирских заслуга. После вишегодишње паузе појавио се слеп на позорници. Публика је потресно дочекала трагичну појаву свога љубимца. Јован Ђорђевић је записао у својим успоменама ово: „Дођосмо у позориште које опет беше необично пуно. Подиже се завеса и опет нам се указа наш стари познаник, наш узор тиранин и лицемер Лудвик Х]. Гледасмо га погнутог у разговору с његовим џелатом Тристаном, усред убилачких планова како на глас црквеног звонцета пада на колена, шешир скида, руке клати, очи к небу диже, неку молитву у себи мрмља, свете мошти на усне при-

прљави лечи