Наша књижевност

190

и колико код нас издавано, какав је дух и садржина нове дечје књижевности, њена тематика, њена идејност, њена васпитна прилагођеност психи нашеР детета, ова књижица доноси и прву доследну периодизазију дечје литературе. Она конкретно код сваког наслова указује коме узрасту, којим годинама живота одговара која књига, о коме се психолошком мерилу код нас досад мало водило рачуна.

Не бисмо се ипак увек сложили са проведеном _ периодизацијом, која као да не води увек довољно рачуна о ступњу дечјег психичког развитка, о правцу дечјих склоности и њиховом спонтаном интересовању, Тако су, на пр. народне песме приступачне деци и пре десете године живота, а исто тако и народне приче, међу којима су бајке уствари лектира детета у претшколском добу. А састављачи их, углавном, као целину стављају у период од 10 до 14 година, то јест у доба које карактерише тежња за сазнањем све"та, при чему дете одбацује све оно што не може реално да замисли, доба у коме оно потпуно губи смисао за фантастично и када његовим психичким животом доминира „свежа дечја реалистика“. Али при периодизацији народних прича састављачи су показали и посебну тежњу за доследном егзактношћу. Тако они једну збирку најлепших народних прича, међу којима је и Баш-Челик, штампану латиницом, стављају у пе-, риод од 8 до 14 године, а исте те приче из Вукове збирке, штампане ћирилицом, као и саму причу БашЧелик, штампану посебно, у период од 10 до 14 година, као да су деца која читају латиницом различита од оне која читају ћирилицу. Па даље, прича „Јарац Живодарац“ је за узраст од 6 до 10 године, а „Лаж за опкладу“ од седме до десете, „Василиса Премудра“ од пете до десете, бугарске народне приче од шесте до једанаесте. Од две збирка Андерсенових бајки једна је за узраст од шесте, а друга од осме године, итд. Међутим, прецизност која рачуна са једном годином разлике није потребна за правилну пе-

. ,

Књижевноср

риодизацију дечје књижевности, ни-

ти има основа у дечјој психологији: Али ова примедба не умањује

практичну вредност књиге.

Б. П.

М. ТЕШИЋ: ТРАКТОРИСТА ПЕВА

Тешићева збирка садржи двадесет и шест песама. Песник је захватио разне области дечјег живота и интересовања: рад у пољу, шуму, школу, чобане, птице и животиње, годишња доба, село и град — па по томе збирка има свежине и разноликости. Тешић уме, каткад, да нађе ведре и нове мотиве, да се одвоји од уопштеног начина обраде материје који је тако чест у данашњој гоезији за децу, да унесе у своје песме и оне животне елементе који су њему као песнику најближи и вајвише доживљени (песме: Чобавица Роса, Проналазак, Вегетеријанац, Веверица и вук, Пролеће у шуми, Кос). У песмама, пак, у којима обрађује стварност која му је мање блиска, мотиви се нижу по општој скали и у уопштеној обради. Ту се осећа извесна мисаона намештеност, сувопарност и тромост у стиховању. Да се то осети, довољно је само упоредити лакоћу, мелодичност и ритмику стихова у песми Кос:

„Звиждуће, звиждуће, више наше куће у зеленом џбуну.

Скакуће, проноси, по јутарњој роси, · сламчицу у кљуну.“

са развученим и безначајним приповедањем, рецимо, у песми Наша јесен, где се налазе и оваква поређења: „гвожђе зрело, модро, ко небески свод“; „покрио му кожу у“ гља врани гар, а он (радник) пева песму врелу, као жар“, или изрази; „благостања круг“, „гедајући како цвате. посо у шљиваку“, па у целини невешто скројене строфе:

„Многе се дане жело... Покаткад тресне град тек што се жети почело, и снесе у село глад...“