Наша књижевност

Позоришта у Србији – 23

идеалан лик глумца: „Прави је глумац чист од кор истољубља, чистод сујете, али не од славољубља, и то му се не може замерити. Прави је глумац свакад уједно и племенит човек. Али је он уз то јоши родољуб у пуном смислу те речи... његово је срце барометар народне среће и несреће“...

Но већ се испољава један став који израста из класних односа у крилу буржоазије према позоришту, публици и глуми. То "је став према трећој галерији који почиње да се карактерише као појам необразоване, вулгаризоване масе која делује културно назадно у позоришту (Јован Ђорђевић о правим глумцима... „Они не грамзе за пљескањем треће галер ије; они траже, да се допадну свеснијој и строжијој мањини публике...“). Презирни став према трећој галерији испољава се све јаче од стране буржоаских идеолога у даљем развитку позоришта са тежњом да се отсечно одвоји аристократски укус елитне публике партера од плебејског укуса, „адраповачке“ галерије. Тај став је избијао са жестином мржње у моментима када је галерија постајала средиштем бунтовних манифестација против угњетачких режима,

Уједињена омладина српска страсно се залагала за уздизање и распростирање позоришта у Србији и Војводини. То се видим из чињенице да се један од њених најауторитативнијих руководилаца и идеолога, Антоније Хаџић, сав предао раду на п030– ришној уметности. Он је био у веома уској сарадњи са Јованом 'Борђевићем који се сматра оснивачем Народног позоришта у Београду. (Антоније Хаџић га назива „оцем и творцем нашег позоришта“). Акција Јована Ђорђевића помогла је у највећој мери и оснивању Српског народног позоришта у Новом Саду. Јован Ђорђевић је изишао из редова либералне буржоазије чија је интелигенција била политички окупљена око Светозара Милетића. Он устаје против црквено-словенског језика као уредник „Српског летописа“ (1857), уводи реформе у тај лист, крши обавезе које је Матица српска дала своме утемељачу да ће се држати. црквено-словенског правописа. Као уредник „Српског Дневника“ (1859) води упорпу борбу за оснивање сталног позоришта у Новом Саду. Аргументи су му да позориште чува народни језик и народне обичаје као светињу, да је „будилник народне свести, народног поноса и свију народних врлина, знак потпуне народне самосталности“. Његова пропаганда за позориште била је усмерена на разбуктавање националних расположења: „Ми смо народ! Нас чека велика будућност! То носи код нас велико и мало, и старо и младо. А шта је народ без народног живота, без праве народне свести: Може ли се замислити народност без народног језика, мишљења и осећања, без народног ношива и народних обичаја7... Све то, што нам треба, а што немамо, без чега нисмо народ, нисмо Срби, нити ћемо икад бити и постати све то, што ће нас на достојанство самосвести узвисити, што нас сами себи повратити, са прошлошћу и будућношћу измирити, једном речју,