Наша књижевност

Давокова прича о живој истини 35

— Раз г1ацђе 1ећ! — одговорио је први, наглашавајући сваку ријеч и једнако зурећи у слику. Гледао је дуго, онда се одједном окренуо станару са првог ката и упитао га:

— Знате ли можда ко је тог Чији је то портрет2

— Не знам, — слегнуо је овај раменима. — Изгледа ми нека Јеврејка, — додао је затим онако узгред.

— Јеврејкаг — изненадио се есесовац и одмах се намргодио. Упро је оштар поглед у станара са првог ката.

— Да, Јеврејка, — потврдио је станар збуњено као да је он био одговоран за то.

Есесовац се опет загледао у слику. Махао је главом, а послије неколико тренутака рекао је станару са првог ката:

— Јест, Јеврејка је, сад и ја видим. Дођите ближе и прихватите слику ту, ту горе на угловима и држите чврсто и добро затегните! ;

Станар је прихватио за горња два угла. Есесовац је једном руком држао за доњи крај слике и једнако викао: Држите добро! Чврсто! — а другом је руком вадио бајонет из корица и непрестано, сјајних очију, гледао у слику. И ова Јеврејка, ова радница, ова праља, ова мајка, ова „Јеврејка с Бјелава“ гледала је мирно својим црним очима у њега. (Сјећате ли се, докторе, њеног погледа7) Гледала га је и није ни једном трепнула капцима. Није трепнула ни кад је есесовац подигнуо сјајну оштрицу и стао њоме да јој пара образе. Није трепнула ни кад јој је забадао вршак ножа у очи и бушио рупе у њима. „Јеврејка с Бјелаве“ није ни крикнула. Никакво чудо! Одакле би слика могла да крикне! Али зато је мјесто ње јадна Марија, пазитељица куће, сва блиједа и уплашена, избацила из себе крик. Био је то безгласан крик, али је био пун ужаса. Жени се чинило као да је то пред њом бљеснула оштрица ножа и да ће се вршком засјећи у њене образе, у њене живе зјенице. Тргла је руке и пошла да се њима заштити. Очи су јој биле пуне тешке страве.

Сирота ова жена, ова пазитељица куће! Ужаснута овим призором она се полако, све корак по корак и све идући натрашке, уклањала из собе. Кад је изишла у ходник окренула се и хтјела је да потрчи, да што прије стигне у свој стан и да се у њему закључа. Хтјела је да полети, да побјегне, али јадна жена једва је с највећим напором, као што нам се то често у сну догађа, вукла вогу за ногом. Ни кад је пошла низ степенице није могла да потрчи. Сручила јој се у ноге нека тежа. Једва их је подизала и покретала с мјеста. Јадница, вукла се тако доље а стално је осјећала као да за њом есесовац потеже нож и сад, сад ће јој га забости у леђа, запарати њиме по ребрима, застругати по тврдој кости или... (о ужаса!) сад, сад ће је есесовац ухватити руком за косе, искренути јој главу и врхом ножа ископати јој очи... Е, мој докторе, ко зна шта је све морала да осјећа у тим тренуцима овако престрављена жена.