Наша књижевност
СР ВИЧЕ. ЛИН МЕ ви грана < 5
36 : у Књижевност
Давока је климао главом. — Сад слушајте шта је даље било:
Док се пазитељица куће тако удаљавала, есесовап је мирко стављао бајонет у корице, гужвао и даље дерао сликарско платно са изнакаженом сликом „Јеврејке с Бјелава“ и затим тако истргане комаде угурао у пећ. Тада је клекнуо на кољена, извадио полако упаљач, креснуо и примакао пламичак једном парчету разбуцаног платна. Спочетка се врло споро упаљивао овај комадићак слике, али мало помало пламен је бивао све живљи и постајао све већи. Пећ је одвлегчила према димњаку тамно-црвени пламен са његовом густом, прљаво-сивом застгвом дима. Из отворених врата каљеве пећи почео. је да удара све јачи сјај разбукталог пламена. Чуло се и цврчање уља, осјећао се задах магорјеле масти. | 5
Есесовац је чучао и зурио у ватру. Ширио је ноздрве и њушкао. Тада је степеништем одјекнуо очајнички крик а одмах затим се зачуло да се нешто на дну степеништа стропоштало на бетонску плочу. :
= Марија! Марија! — одјекнули су најприје један, па други па онда многи узбуђени гласови заједно и настало је комешање пуно запрепаштења. — Воде! Воде! — чули су се узвици.
За то вријеме други есесовац био је забављен преношењем постељног и другог. рубља из ормара и шифоњере на плишани диван. Радио је овај посао мирно. Разгледао је са уживањем сваки комад како блијешти својом-бјелином и чистоћом...
Давока је устао, коракнуо је према прозору и промолио главу напоље. Прозор је гледао у башту.
Напољу се спуштало благо прољећно вече. Запад је био још у пуном сјају сунца. И моја соба била је испуњена ;јарким свјетлом. 5
— Како је дивно ово предвечерје! — Давока се стојећи још увијек крај прозора окренуо према мени. — Није требало да за ову језиву причу изаберем овакав диван дан. Али... сад је већ готово, испричао сам... Ето, докторе, тако је пропала слика ујеврејка с Бјелава“, слика ове раднице, ове праље. „— Давока је коракнуо у средину собе. — Ја сам је познавао још од њених дана дјетињства. Добро сам је познавао, и њу и њеног оца. Ова Јеврејка с Горњих Бјелава звала се Бехара.
— Бехара2г — поновио сам сав изненађен што чујем опет ово име које је Давока онако узбуђено споменуо на почетку своје приче. - ; -
— Јест, Бехара, — одговорио је Давока. — Имала је троје
"дјеце, двије удате кћери и још једног неожењеног сина. Кад су
Науму биле три године остала је удовица. Становала је на Бјелавама, на врху Горњих Бјелава. -
— Удовица Бехара завршила је свој живот у Јасеновцу.