Наша књижевност
рит са днефаеи
Давокова прила о зеивој истини - Е 37
Давока је то рекао и наједном застао. Учинило ми се као да се нешто одлучивао, али је одмах затим као да сам себи упада у ријеч наставио: .
— Други пут, јест, други пут ћу вам испричати како се то збило. А за Елијезера знате. Знате сигурно више него ја. Ја сам чуо да су га Нијемци ухватили у неком малом далматинском мјесту треће године окупације, њега, жену и њихову дјевојчицу. Прича се да су их одвели у Њемачку, у неки логор, у Дахау или Матхаузен, не зна се тачно. Тамо су страдали као и милиони других.
Давока је опет по: свом обичају одмахнуо руком. Гледао је укочено у мене. На лицу му се ухватио тежак, мрачан израз. Пружио ми је руку, опростио се без ријечи и пошао. Био је већ прихватио и кваку на вратима. Наједном је застао. Окренуо се, извадио из унутарњег џепа свога капута неку малу биљежницу и натакао наочари. Листао је по биљежници и онда је у њој нешто прочитао у себи. Правио је при томе неке кратке, оштре покрете главом. Затим је подигао очи с биљежнице.
— Ипак, треба да вам данас кажем и ово о Бехари. Бехара је, рекао сам, завршила живот у Јасеновцу. Убили су је из пиштоља. Убили су је, — Давока је сада читао из биљежнице. На-
" глашавао је сваку ријеч. — Убили су је кад се побунила, кад је
истрчала из густих редова заточеника и стала пред њих и викнула: Живјела борба! Идите у партизане као што је и мој Наум отишао! Нека вас срећа прати, вас и све борце и мог Наума!
Заточеници су стајали, испружали су мршаве вратове и зачуђено гледали у жену. Тада се она окренула усташама и опсовала: Гадови! Чујте ме, мој син је отишао у партизане, отишао је у борбу! Благослов му од мене! Њему и свима борцима! И знајте, ти борци-партизани, ти ће вам једном судити за све ово што чините, видјећете, гадови! — Говорила је снажним гласом и при томе дизала руку, стискала песницу и пријетила њоме.
Усташе су тргле оружје, али је она још брже растргла блузу и кошуљу на прсима и крикнула: Пуцајте! Ова крв коју прољевате, она је сјеме из кога ће ницати нова покољења. Видјећете, гадови!
Бехарин крик одјекнуо је таквом снагом и силином да се затресао ваздух и заточеницима су засјале очи.
Пуцњи су пали. Један за другим. Три пуцња из пиштоља. Погођена је у груди једним метком, два су промашила. Јест, промашила су! Толико је силан био глас ове жене.
Бехара је пала на земљу са опруженом руком напријед, са чврсто стиснутом песницом. Лежала је тако без иједног трзаја, као оборена статуа коју ће људи опет подићи и поставити на своје мјесто.
Давока је овдје нагло заћутао. Гледао је у мене а онда ми је“ приступио сасвим близу и рекао: