Наша књижевност

СЛУТЊА

Слутњу једну носим, и тешку и црну, на чело ми пада, душу ми погађа;

као црне птице мисли моје прну

врх катарки многих потопљених лађа...

И све бива чудно, мутно и злослутно,

и ко да у зраку лебди катастрофа;

сваку радост и бол примам танкоћутно

и све што доживим — све је тужна строфа.

Не знам извор тајни нагона и тела, свему што је изван и свести и вида; ал' осећам да Смрт, сва хладна и бела, са срца ми зверски комаде откида...

Слутњу тешку носим. Шта то ветри шумни

из туробног краја сад мени доносе;

Не знам. Тек бол слутим, бол страшни, безумни, док прстима мрсим дечје густе косе.

Танасије МЛАДЕНОВИЋ