Наша књижевност

мр

риму

пете

Балзак и Сент-Бев 45

кно настају, каткад и кад су у питању и духови, често можда равни по снази и вредности а супротстављени по својим схвата“

њима, концепцијама и интересима које свесно или несвесно бране.

Кад се има то на уму, онда није потребно задржавати се на

"неважним или мање важним критичарима Балзаковим у оно

време. Није потребно заустављати се ни на неким за своје време значајним ма да данас готово заборављеним критичарима као што је, на пример, Жил Жанен. Навешћу само једну његову рече" ницу, да би се добио призвук онога како се често говорило некад, за живота његова, о Балзаку; навешћу његов суд о Изгубљеним илузијама, суд који, као бумеранг што се враћа, потађа пре самог критичара но. писца те изванредне књиге: (6 ком, та књига припада оном великом броју романа које нико нимало не жали што их не чита, и који се појављују данас да би сутрадан ишчезли у огромном забораву.“ Међутим, не може се олако прећи преко случаја Сент-Бева, који се сматра највећим критичарем ХИХ века, и који свакако још „стоји“ као прететавник свог времена.

Знаменити француски критичар прве половине прошлог века, Балзаков савременик, но који је великог писца Људске комедије надживео за читавих двадесет година, Сент-Бев је имао прилике да сагледа његово дело из више перспектива, био сведоком све неодољивијег успона његове славе, писао о њему и за његова живота (није се, истина, добро провео: Балзак га је крваво дочекао) и после његове смрти кад су се већ биле стишале полемичке страсти, у више наврата је изјављивао отприлике следеће: „Чуди ме чега то изузетно великог и тенијалног налазе у Балзаку млади Бодлер и његови пријатељи.“ Мора се овде напоменути да се Сент-Бев чудио и ентузиазму младога Иполита Тена према Стендалу и — разуме се — према Бадзаку, а Бодлер, изванредни писац Цвећа зла, с којим, нема сумње, започиње нова ера у француској поезији, био је и остао за њега, углавном до краја „Господин Шарл Бодлер преводилац Едгара Алан Поа.“ Тако су три најизразитија духа француске књижевности Х1Х века, три њене најчистије и најблиставије славе, остали готово неприступачни, у пуном свом значењу, највећем критичару њихове епохе.

Утешно за писце, утешно за критичаре. Може дакле човек бити велики писац, па и највећи, па не бити схваћен, од великог савременог критичара, па и највећег. Може човек бити велики критичар, па и највећи, па не морати схватити сву величину великих, па и највећих писаца своје епохе. Сви су вуци-критичари сити, и све овце-писци на броју у том најбољем од свих могућих светова, у свету књижевне историје. Каква идила, какав диван квијетизам, достојан квекера!

3 #