Наша књижевност
а т
46 у Књижевност
Међутим, није тако, и није случајно што се у Сент-Бевовом чуђењу и неразумевању налазе сједињена управо имена Стендала, Балзака и Бодлера. Далеко би нас одвела анализа књижевне ситуације у доба романтизма, који је свакако био пре израз не ких дубоких слутњи и тежњи, нека врста усплахираног и узбудљивог предговора модерне литературе, но јасне и одређене поставке једне књижевне доктрине. То је био кардиналан моменат у развоју модерне литературе, преломан, зли невероватно нестабилан. Човеку се чини да код његових најбољих претставника борба за романтичарску концепцију лепоте била је истовремено и тражење излаза из те конфузије и нестабилности. Занимљива је да су Стендал и Балзак, још у периоду најжустријих битака романтичарске школе око 1830, већ били нашли тај излаз у реализму, и тиме превазишли романтизам. Нешто касније, јер млађи, Бодлер је, тражећи свој путу лирској поезији, уствари ишао путем Балзака, по свом сопственом признању, видећи у његовом зовом, модерном идеалу лепоте и свој поетски идеал.
Напуштајући и сам доста рано романтизам, пред тим новим, апсолутно новим путем реализма Стендала и Балзака, Сент-Бев се није снашао. Осетити недостатке романтизма није било довољно, наслутити да га слом вреба са свих страна било је недовољно. (С француском буржоаском револуцијом 1789 променили су се били основа друштве".ог и политичког живота, а самим тим и основе живота сам индивидуе. Настајао је један нов свет, који је изграђивао свој стил живљења, свој укус, од поздрава и одела до начина владавине и филозофије, свет у коме су се будиле нове тежње, настајала нова схватања, свет не онакав каквог су га предвиђали просветитељи и идеолози револуције, већ свет много суровији, прождиран неочекиваним амбицијама, и заносима, и страстима, и разочарењима. У том процепу између два света, једног који је нестајао и другог који је израстао на његовим рушевинама, индивидуа се указивала, за тренутак, разголићена, и тиме је пред пажљивим очима беспристрасна посматрача пукао читав један нови свет осећајности, који је у романтичарском грчу нашао свој песнички израз, често доведен до пароксизма. Нови путеви отварали су се пред индивидуом, не више трасирани унапред као у феудализму, по реду рођења, већ као пука пустоловина кроз успоне и падове и опет успоне новог друштвеног поретка који се пред њеним очима али и од теста њене пути и њене душе уобличавао, узајамно позајмљујући лик једно другом. Никада пре тога ни после тога није било завитланијих каријера, ни дубље сурваних у провалију, ни толико промењених, као у тим послереволуционарним годинама у Француској. О тим „путевима“, који су стајали отворени пред човеком његова времена, постоји код Стендала, у његовој књизи Живот Анри Брилара — нека врста транспоноване аутобиографије — један цртеж и кратак коментар истог брзим потезима његова ужур-
2