Наша књижевност

Пет песама из „Европске ноћи“ -63

Не знам име храма оног, Мити свеца ком се диже Нити рода који зида.

Теглио сам целом- душом. — За молитву опроштајну Није било више снаге.

И опет ће поколења Цркви стварат звучни блесак За боравак анђелима.

И други ће неки говор Да зазвони на уснама Да процвета у срцима.

И молитве другачије Рашчиниће таму света Узрујнијим роморењем.

Сам, самотан и без друга Ја ћу вечно вући камен За све нове богомоље,

За светлије, и јасније Блиставије и страсније Жуборније и гласније.

Где год грехом стрепња цвили Где очајна сумња мили Где се мисо себе боји:

— Док не буде претворена Цела земља од камена, У молитву од пламена.

ЗАНЕСИ НАС

Занеси нас мишљу страсном Муњевитом, лековитом Вртоглавом слутњом јасном Ка извору плаховитом

Ка изгару видовитом.