Наша књижевност

Нозоришта у Србији

рећи само собом постало и показало да има у себи живота. Ваши чланови претстављају изврсно, то нису више дилетанти почетници“. Новоосновано позориште је имало своје традиције. Његове |

традиције су сачињавали први напори Јоакима Вујића за време владе кнеза Милоша, у примитивним условима за развитак културе, да се у Србији створе базе за позоришни живот са уметничким снагама из народа; епоха борбе Вука Караџића за народни језик и народну културу; просветитељски рад Доситеја Обрадовића, па врло утицајна појава Јована Стерије Поповића, која је стајала у центру буђења и рађања позоришног живота у Србији и Војводини, и, најзад, родољубиво залагање позоришних дружина у Србији и Војводини да позорница постане оружје народне витешке речи и витешког духа, да буде веза са народним животом. Стално позориште у Београду оснивало се у време када су постојали предуслови за књижевну преоријентацију у реализам, када се оштрио у омладинским редовима критички дух који је тежио истинитом упознавању живота народа. 5

Ово позориште у свом оснивању није могло постати никако монархистичко, династичко и режимско, и покрај тенденција његових оснивача да такво постане. Позоришни живот Војводине и Србије у читавој епоси прве половине деветнаестог века није се одвајао од народног живота. Позоришне аматерске дружине нису у своме репертоару показивале никакво идолопо, клонство према монархији. Било је појава које су указивале на нетрпељивост власти, у појединим случајевима, према позоришним дружинама у Србији. Тако је једна панчевачка дружина морала напустити Београд због тога што је изложила сатиричној порузи државне питомце. Наклоност власти према немачким позоришним дружинама знак је и неповерења према самосталности и независности домаћих позоришних дружина. Сви покушаји драмских писаца као што су били Матије Бана, Ђорђа Малетића, Јована Суботића и других да путем позоришта пропагирају монархију и династију пропадали су код публике, која је на ову врсту пропаганде реагирала отвореним незадовољством или бојкотом. |

Услови за слободан књижевни и уопште културни живот у Србији били су такви да су могли само спутавати позориште да у своме раду буде тумач прогресивних тежњи и идеала народа. Владимир Јовановић рекао је 1869 год. члановима омладине из Војводине: „Ви имате слободну штампу, слободу састанка, ви пишете народу, али у Србији није тако. Тамо вреди цензура, тамо само званична реч вреди“. А Ђура Јакшић писао је у „Србији“ 1870 год. своју посланицу „Покојној цензури“: „Ви знате где жабе крекећу ту славуј ћути: то је стара пословица не знам дал' је истинита, али је света истина, да у земљи где подли пла-