Наша књижевност

Белешке

„душа развграласђ“ (душа се разиграла, усхитила), — преводи са „душа се разблажила“; „обшее смуцение“ (општа збуњеност, узбуђење) — са: „Сви ћуте“ (стр. 103), што врло слабо изражава расположење слушалаца за време необичне и дирљиве приче патријархове о чуду које се догодило над гробом царевића Димитрија.

Када Руси беже у нереду испред Самозванца и Пољака вичући: „Несрећа! Несрећа! Наревић! Пољаци!“ — Великановић преводи: „Јао, јао! Маревићу!“, тако да изгледа као да то беже његови, Самозванчеви, војници, дозивајући га. (Усамљени вокатив не може никад, ни у народним песмама, да стоји место номинатива.)

Да би дочарао слику прошлости коју приказује, Пушкин се служио и староруским и црквенословенским изразима. Требало је те изразе пренети у наш језик онако како их ми употребљавамо. И Великановић и Ковачевић су покаткад то радили, али не увек. Нарочито је Великановић остављао многе руске речи непреведене, иако су оне код нас нејасне, а каткад значе нешто сасвим друго. Тако реч „клобук“ (камилавка) код нас је провинцијализам и значи „шешир“, „капа 6без обода (мица)“, — како у ком крају —, а никад не означава калуђерску капу. (Ковачевић ту реп: преводи са „капица“, иако је говор о православним калуђерима, који нигде не носе „капице“.) Даље, Великановић задржава реч „хоругва“ (црквена застава) и „синклит“ (синод), — које су познате само уском кругу црквених људи. Староруску реч „узретђ“ (видети, сагледати) преводи са „узрети“, — што код нас значи „прстати зрео“. Руску реч „петла“ (омча, уже) преводи са „петља“, што код нас има слабију нијансу него у руском, и овде баш не значи исто. Ковачевић иде у другу крајност и по јачава значење те речи: „вешала“. Говори се, наиме, како је Борис слао непокорне великаше у прогонство у Сибир, где су се мучили, умирали од глади, или завршавали са ужетом око врата. Не каже да ли су сами себи, у очајању, намицали омчу око врата, или је то чинио неко други испотаје. Баш се нарочито

303

истиче да Борис није изрицао јавне смртне казне, како би излазило из Ковачевићевог превода. (Ковачевић је ту још на једном месту претерао, претворивши Пушкинову алузију у категоричну тврдњу: Када се у оригиналу набрајају окрутне смртне казне, које Борис не практикује, не каже се изричито да је такве казне примењивао Иван Грозни, иако се алудира на то, а Ковачевић додаје однекуд стих: „Као покојни, као Грозни цар“). Великановић оставља непреведену руску реч „обедна“ (литургија, служба божја), а та реч се код нас уопште не употребљава и неразумљива је. Исто то чини Ковачевић са речју „столвник“ (пехарник), коју ће мало ко код нас разумети.

„Царго небес, везде и присно сушин“ (Царе небески, свуда и вечно присутни) Великановић преводи: „Небески царе, свагде свагда сушти“ (стр. 53), што је тешко разумети.

Напротив, речи „верховнБти дБак“ (главни секретар) Великановић преводи са „први писар“, чиме се губи призвук старине, који овде дочарава баш тај архаизам, а и умањује се чин о коме је реч. (Звање са сличним називом постајало је и у средњовековној Србији, и Ковачевић га је, сасвим оправдано, превео са „први дијак Сабора“.)

УчисБ, моб сен: наука сокрашает нам опљиђебњстротекуценц жизни. (Учи, синко: наука нам скраћује искуства живота који брзо тече.)

· Великановић то преводи нејасно (стр. 62):

Мој синко, учи: живот брзо тече, а наука нам скраћује искуство.

Ковачевић још нејасније (стр. 50):

Учи се, сине, шири науком искуства овог земног живота.

Пушкинова је мисао: Живот брзо пролази и много се троши на стицање. искуства. Наука нам помаже да искуства брже стичемо и тиме живот рационалније користи-

•