Наша књижевност

Џетиње 6 2

их се нашло. А у кући, ако се успут негде свратило, како је изгледалог Огњиште, осветљење одаје или од жара на огњишту, или од луча, понекад од лојанице свеће. На зиду висило би обично још једно „осветљење“, зубље. То су нарезани и зарезани и мало нагорели храстови штапићи, увезани у снопове и зденути негде над огњиштем. Зубље се палиле кад је требало ноћу некуда поћи. А луч, такозвана зубљица, био је од „масног дрвета“, од бора. Луч су људи палили док вечерају; најмлађа га жена др“ жи, пажљиво примиче и удаљује, бадри пламен, скида гареж: Пут до Ријеке тешко је напредовао, тешко га је било градити, у тврду камену резати, „резати та пажљиво ка да је камиш“. Владика је у шали говорио, прича се: — Вала би нам сада треба-. ли крилати црногорски коњи, они о којима пјева црногорска пјесма о Момчилу војводи Пирлиторском. (Од Дурмитора до Пирлитора има неких четрдесетак језера, и из једнога од тих језера, верује се, излећу крилати коњи. Али је и без доброг пута и без крилатих коња Владика убрзо подигао, близу Ријеке, и барутану, при извору Црнојевића Ријеке, која избија испод планине Цеклињштака, под Ободом, из Ободске пећине. Коњи су преносили до Ријеке барут, а оданде натраг, Владика је гледао да му кога било госта донесу и доведу У самоћу, у глуш манастира. Вук Караџић, који је 1835-те био на Цетињу — Пословице су му тамо штампане — забележио је да је у манастиру нашао само једног калуђера, и то странца, кога је Владика тек замонашио био. Замонашио га, вероватно, да би некога привезао за пустињу. Први засеоци око Цетиња — ни засеоци засеоци, ни Цетиње Цетиње — Доњокрајци, Хумци, Бајице долазили би у манастир о празнику, и истога дана одлазили кућама својим. Сви ти доласци били су већином у вези са функцијама цркве, и Владика првих година своје владе углавном није скидао расу. (Да није сећање старога Јова Савова ипак тачног)“ Вук пише: да се „оде“ вао као калуђери у чији ред и он спада, само су му хаљине од 6оље свите“. Из тих тамних калуђерских времена је оно Владичино писамце попу Васу Поповићу на Ријеци; „... сјутра увече дођи овамо да се учиниш сасвијем житељ пустиње Цетињске.“ Цетиње лежи на камену. Сваки час се кроз тле истури камена плоча или грбина. Између тога су земљастија пољца и површинице, и ту расте трава, ту су два три дрвета. Где иоле има земље у дубину, згусну се јеле, липе, кестенови. Цетиње има мало воде и бунара, али много киша, вода се слива у земљасте удољице, ваздух бива влажан, и дрвећу је добро. Огромни брест је доскора стајао насред Цетиња, бранио од сунца највеће Цетињско раскршће. Ипак је парк Цетињски и мала ствари сиромашна ствар. За. шумарке, за цветне леје нема доста земље. „Цветно лоно“ природе, које је Владика песник тако величао, гледао је ону Приморју, у Италији, можда малчице око Ријеке, или га сневао, али ситурно

#) (Односи се на текст раније главе у књизи.

НАВИКА ВР ва 6- да