Наша књижевност

206 Књижевност

га није гледао на Цетињу свога доба. Данашњи Цетињани много пролазе дугом, правом улицом с краја на крај Цетиња. Превучена је та улица данас асфалтом, да буде мекше, и да се звук под корацима и точковима, лети и зими једнако сух и тврд, ублажи. Средиште градића није у средишту, него ближе оном крају улице где је Хотел (некада Локанда), и где се из главне улице одваја, само на једну страну, кратка улица која се завршава са манастиром и Биљардом, дакле са старим Цетињем од две три куће. Око Хотела има неколико лешших, умерено већих зграда: ту су у доба краља Николе становали претставници Русије, Аустрије, Италије, Енглеске; ту су биле канцеларије консулата. На том крајичку Цетиња држао се живот високог стила, чула се конверсација на страним језицима, посматрани су радознало одласци и доласци дипломата са путовања по Приморју. То је била настрана, често смешна позорница у суморну горштачком гнезду; али ту се писао, даље и даље, летопис црногорске историје: Петровићи су доследно вршили своју мисију, сви Петровићи, и они из сурога манастира што су читали и писали крај свеће, и они из краљевсвога двора, ту иза ћошка, према италијанском тенису и енглеском крикетграунду — градили су Петровићи од народа нацију. од земље државу. У време краља Николе врзмало се ту око ћошка доста политике. Краљ Црне Горе успевао је прилично да дипломатском умешношћу, добрим знањем францускога језика, наравно и лепотом тела и држања, примора ону Европу иза ћошка да мисли на њега и на његову земљу. Традиција импоновања, међутим, имала је, већ одавно, добар корен тамо у суроме манастиру: Петар Први и Петар Други нису били краљеви, ни учили француски у Паризу, али су били и остали здравина Црне Горе, лепота Црне Горе.

Биљарда, то име и та давно већ деградована и раскварена зграда, враћају нас опет у доба Владике Рада, у доба Цетињске пустиње. Цетињско поље је и данас пусто, неплодно, и лепше ноћу него дању. У дну Поља, тамо где је арена затворена, види се купасто брдо, Ђиново брдо, које се издалека чини зелено, премда дрвећа на њему једва има. Испревешано је ђерданима траве; иначе, из голог камена промољена дрвца кржљава су, паучинасто танка као у ваздуху исцртана, гладна, отмена. У подножју брда неколико размакнутих колебица, око колебица никаква земљорадна култура, па ни живот ни покрет. Дречи однекуд јаким гласом дете. У једној озиданој рупи њивица детелине, двема овцама до колена. Одатле је ваљда добила, или купила руковет детелине једна жена која прелази пут. Пут, то јест путања ту савија, и једно триста метара даље улази сеу — кажу — сеоце, сеоце од седам кућа. Тишина као на гробљу. Ту се путања довршава, и настаје опет Цетињско поље онакво какво је било и у доба Владике Рада: камени неред, тврд и јалов божји благослов, људски нерад. Путник некако осети као да се и он почиње каменити и гасити, машта и мисао немају више по-