Наша књижевност

О И Ја аи = +

Цетиње 207

сла, а гола егзистенција учини се тешка и неразумљива. Пред једним дивним крајем у Италији, који је необично волео, Стендал је усхићено записао: „Данас сам навршио педесет година“. Пред овим крајем у Цетињском Пољу, док пада вечерњи хлад и све је немо и строго, човек би радо записао: Данас сам умро... А пустињак Цетињски! Он је ту живео и радио, сазидао дело и личност! И владар и песник нађоше аналогије између васионе и малога света у Црној Гори!... Путник, мало охрабрен, окреће тлаву од седам кућа и две козе, и жури натраг ка Цетињу.

Цетиње, пред њим, скромно осветљено, полегло у камен и жмири — просто једна караула под Ловћеном. Заиста, само један поносит положај, једна стражара, један манастир, једна заседа, један обзидани део српске старине који још увек нешто само своје зна и може. Турака више нема, ни крикетграунда више нема. Кад овако, као сада, пада ноћ, промоли се Катунска нахија, бедем стари свеколикога српства и данас, „чији су кључеви у мојим рукама“, како поносито рече Владика Раде Европи. Старина се држи! Стара фотографија, која је захватила део Цетињскота поља и Орлов крш, иста би таква била да је данас снимљена. А једна данашња фотографија, која би ухватила део Цетињскога поља и комад манастирских зидина, иста би таква била да је могла бити снимљена у доба владике Василија. Нешто од првобитнога старога збега 'остаје непромењено. Влалика Раде је решио био да ће то изменити. даде саградити конак и пресели се из манастира у тај конак, у Биљарду. Старина и ту прејача! манастир је и данас сур и старински оригиналан, Биљарда већ давно није више ни на шта налик.

До године 1847-ме, тврди се, Владика Раде је постепено 0живио пустињу, растеретио манастир под чијим кровом се налазили и олтар, и апсана, и коњушнице, и ваздашња ћелија митрополитова. (И Владика Раде је међутим добио чин митрополита, али се титулом никада није служио.) Подигао је Владика врсту двора, уходао се постепено живот у св гтовној кући, према оној црквеној. Чудна је била та година 1847-ма у Владичину животу. Мало-мало па змијуне кроз Владику језа, или се јави умор. Владичин секретар те године записује: Да Владика има „наклоност ка сухој болести“. Те године је штампан Горски вијенац: Те године Владика путује на важан политички пут у Европу, пред освитак револуционарне 1848-ме. Те године је он и у Млетцима, купи у архиву трађу за Шћепана Малога. Бразда Владичина песничкога рада пластила се богато, а у дну бразде је спавао гроб... Назидани нов конак доби име Биљарда по врло баналном поводу, уосталом, за пусто Цетиње особитом поводу: унесен је у зграду мали биљар, једна од Владичиних познијих разонода кад је болест већ гонила у сужен и умирен живот. Биљарећи се, бацио је први пут крв из плућа, изгледа 1849-те. Укосо прекопута од манастира стојала је за оно време пространа грађевина, паралелограмскога плана, са приземљем и