Наша књижевност

208 Књижевност

~

једним бојем, са кулама на четири угла грађевине и са зидом свуд око зграде. У приземљу се налазила Владичина кујна и трпезарија са оџаклијом. Па народна кујна и трпезарија. У приземљу су биле и собе за перјанике и за послугу, остава и магацин. На горњем боју се налазила оружница, (од Турака отето оружје углавном, али и од Аустријанаца, и приватна збирка, до ње Владичин кабинет за рад и Владичина соба за спавање. Неки тврде да је Владичина соба за рад била и оружница. Фамозни аустриски капетан Фридрих Орешковић — ни Фридрих ни Орешковић! — љутио се што се Владика „нама под носом хвали „ отетим аустриским оружјем“. Вук Врчевић је у соби за спавање запазио само једну слику, Карађорђе, израђен у миниатури. На горњем боју, даље, била је соба са биљарем, (и у њој и сто за картање, тврди се,) соба за архивским хартијама, соба за секретара, неколико соба за сенаторе и за госте. Како су изгледале Владичине две собе, како су биле сложене књиге, шта је све садржала „библиотека“, је ли било нечег нарочитога у намештају, вико то није тачно и танко и одговорно бележио. Зна се само да су собе стајале уз кулу која је гледала низ Цетињско Поље. У нови свој конак Владика је увео дворску стражу од тридесет перјаника. Перјаници су вршили отприлике дужности жандармерије, али су били младићи из добрих породица, и била је част бити Владичин перјаник. Они су дуговали Господару велику послушност и вршили дужности скопчане и са опасностима, но, с друге стране, по црногорски, по републикански, имали су право на велику непосредност у речи и додиру према Господару. Прича се за једног перјаника из Ријечке нахије како је с ултиматумом стао пред Владику: — „Ако не останем перјаник, не дам ти ни грожђе ни смокве.“

У Биљарди је, види се, врило као у кошници, па се мало помало осетила и ту тескоба и кочење у пословима. Као некад у манастиру, и ту су се сада све функције и сви функционери налазили у једној кући. Назидана је стога још једна кућа за еенаторе и за Сенат, такозвана сенатурица. И тако је Цетиње, оно од једне зграде, напредовало, имало сада три јаке зграде. Наредних година сазидали су по кућу, у реду с Биљардом, Владичин брат Перо и војвода Мирко Петровић, брат потоњега кнеза Данила и отац потоњега краља Николе. Око године 1860-те, када је, после убиства кнеза Данила, дошао за Господара Никола, тврди се да је Цетиње имало десет добрих кућа. Тек после ратова од 1876-те, дакле двадесет пет година по смрти Владике Рада, почиње се Цетиње размицати у разним правцима и узимати вид градића са улицама. Карактеристично по Петровиће, који су сви били творци, и Никола је изводио велике ствари са значајем по државу и народ, са пројекцијама у свет. Док је мајушно Цетиње једва стицало неколико патрљака од улица, Никола је проширио земљу, истерао ка море, дипломатисао уносно, оженио наследника престола принцезом из Немачке, разудао неколико

,