Наша књижевност

906

„Пјесма о борцима“ (стр. 42) заиста је једна читава драма у две строфе. У „Кулаку“ је са нешто мало хумора дат у дванаест стихова један исечак из наше задружно-политичке стварности (стр. 43).

Главне садржајне особине Радишићеве поезије су душевност у односу према људима и нежност према пејсажима, стварима. Само по један пример. За прво:

Кад сретнем тужног човјека на цести, зажелим дјетињство на трен да се врати, да подијелим радост са пролазником да би му на лицу осмјех мого сјати

(„Радост“). И за друго:

Зора је облаке тихо отшкринула. Румена као девојчица

провирила је кроз пукотину облака златних ивица.

(„Зора на Дунаву“).

Овим наводима није ни близу исцрпено указивање на чедну лепоту ове поезије.

Р. Р.

ЛУКА ПЕРКОВИЋ: ШКРИЊА

У издавачком предузећу Хрватске „Зора“ — „Мала библиотека“ — 06јављене су под горњим насловом три новеле Луке Перковића. Он је писао и песме и прозу. Уређивао је у своје време загребачке часописе „Књижевник“ и „Савременик“. Умро је претпрошле године.

У белешци о писцу Хијацинт Петрис каже да Перковић „у већини својих новела обрађује тешки живот се“ љака испод Капеле и на том је подручју дао неколико ствари од антологијске вриједности (Дјед, Шкриња), док су му приповијетке из градског живота умјетнички слабије.“ „Шкрт на ријечи, он ипак на махове у прози даје такве лирске партије, које запањују својом распјеваношћу.“ 25 >

Књижевност

Ове похвалне тврдње су, нажалост, претеране. Баш у овим приповеткама има таквих неестетских елемената коју умањују њихову „антологијску вриједност“. У „Дједу“ има вештачког примитивизма у описивању природе и расплињавања у наивностима. Например: „И Вујо почне. Сваки му се ударац сјекире претварао у звук, који бјежи хитрије од зеца и низ увале јеком прескакује као побјешњели коњ. Гране се од сјечења тресу једва видљиво, тек толико, да се не може рећи: пошао Вујо сјећи јелу, па под њом заспао.“

У приповеци „Још једном живот“ има и оваквих нетачних описа, намештених и тражених ради ефекта: „На крвету је лежала болесна жена. У њезиним је прсима шкрипало и пухало као у хармоници, која се растеже и стеже. То је болест свирала своју злослутну пјесму...“ Маткова молба земљи делује само као апстракција. Сељак је могао да осећа нешто слично, али речи које му писац трпа у уста нису ништа друго до један претпостављен израз.

Реченичне конструкције у овим новелама нису увек прецизне, неке чак нису у духу словенских језика: „Матко се тек тада, кад је видио, докле је све то дошло, умијешао.“

Све ове замерке, наравно, не значе негирање приповедачког талента Луке Перковића. Њима се хтело само указати на извесне недостатке и мане у његовом приповедању, без којих би ове новеле заиста имале „антологијску вриједност“ у правом смислу.

У његовим описима има и врло пријатне свежине, има и понечег новог за нашу приповедачку прозу. Дирљиво је изражена Маткова љубав према земљи свога оца, његова крвна приврженост за њу („Још једном живот“). У „Шкрињи“ је Перковић покушао, и унеколико успео, да психологију једног скоро несвесног поступка конкретизује сликама. Дечко, ожалошћен што отац продаје породичну шкрињу, и огорчен што му је отац ударио мајку, врши наивну 0свету очајника: „На столу близу мене стајала је блатња. Нисам свраћао никакве пажње на њу, но она је сама мамила на се моје погледе. Нисам по-