Наша књижевност

Белешке

сизао за њом руком, знам добро, но њено жуто здјепасто тијело поста само од себе гипко и тури ми се у руке као живо. Глатка као мачка оте ми се одмах затим из руку, и док ја још нисам ништа схваћао, она паде на шкрињу и онако разјарена одера набрушеним зубом широк појас лакиране коже са шкриње.“

рире

„ЗЕМЉА НА КАМЕНУ“

У издању београдске „Просвете“ изишла је ових дана под горњим насловом збирка песама Мирка Бањевића. Наша данашња лирика је, углавном, у знаку вербализма. Она је наследила једну од рђавих особина наше модернистичке лирике између два светска рата: речи, речи и речи. Само, док се у оним песмама брзо прелазило с појма на појам, са слике на слику, у многим данашњим садржај се развија споро, чиме се искључује свако изненађење и свака случајност, а тиме и једне врсте занимљивост. Данас многи песници као да пишу задихано, под неким теретом. (Ова се теретност аутоматски преноси и на читаоце.) Рекло би се да је то од јачине доживљаја, од огромности доживљеног. Не. То долази отуда што — једни — немајући шта да кажу, хоће ипак нешто да кажу, или — други — имајући шта да кажу, хоће то да квантитативно преувеличавају, чиме њихов рад пуно губи у квалитету.

Мирко Бањевић није од оних песника који немају шта да кажу. Из многих његових песама пробија непатворен доживљај. Али унеколико и он пати од нагомилавања речи. Кад би у његовим строфама било више ваздуха, песме Мирка Бањевића би убедљивије показивале да он заиста доживљава и да има шта да каже. .

307

Има у овој књизи песама које успостављају и до краја одржавају непосредан однос између писца и читаоца. И то не мало песама. Међу таквима се особито истичу „Мајка на Битовњи“, „Повратак из Босне“ и „Тужба светом Василију“.

Бањевић има пуно смисла за природу, нарочито планинску:

Букве се раскрилиле по ширини, плодови пуцали по цио дан. Ноћ. На разбијеној мјесечини шуме доткивају дубок сан.

Или опис првог мрака у планини: >

Ту сваки дах корак брза,

свако дрво личи утвари,

сваки лепет птице — леден трзај, иза стабла пламте очи вука

и по тијелу брид ме жмари,

кроз уво ври шум и зука.

Тематика ове збирке су, углавном, природа, рат и изградња. На крвом плану су пејзажи, проткани људским судбинама:

, Видиш ли, јеле узвиле гране то неко пружа руке за наш повратак на оне драге стране.

Осам песама је посвећено једној дискретној и нежној љубави у партизанској борби. Да су оне засноване на личним доживљајима, сведоче многи стихови;

Све се.у маршу бојим, срету л ме знанци жељени, рећи ћу им погледом својим: — Другови, кажите само! Они ће одговорит мени:

— Поља и планине знамо, за дјевојку твоју не знамо.

Тон Бањевићевих песама је топал, језик горштачки сочан.

Р. Р.

БЈЕРНСТЈЕРНЕ БЈЕРНСОН НА СРПСКОМ У ПОСЕБНИМ ИЗДАЊИМА

Пре четрдесет година умро је у Паризу Бјернстјерне Бјернсон (1832 — 1910), познати норвешки песник, приповедач, романсијер и драмски писац. Добар познавалац српске на-

родне поезије, Бјернсон је био велики пријатељ нашег народа. То пријатељство потврдио је у три маха. Први пут 1907, када је на молбу пријатеља који су се купили око