Наша књижевност

Томе Масарика пристао да брани словенске народе који су се нашли под ударом Апоњијевог закона о школама. Пошто је прибавио све потребне податке о мађарској политици, он је у лондонском Тајмсу и париском Тану публиковао оштру олтужбу против грофа Апоњија и мађарске политике и позвао јавност и одговорне владе света да не дозволе Мађарима да наставе свој злочин. У оптужби је написао и ове речи: „Отргнути децу од њихова матерњег језика, то је исто што и отети гладну децу с груди њихове мајке“. Други пут, 1908, поводом велеиздајничког процеса у Загребу, српски и хрватски студенти у Прагу као и Срби у Паризу обратили су му се да брани нашу националну ствар. Бјернсон је овај позив свесрдно прихватио и у свом одговору обећао да ће ствар нашег народа „бранити свом снагом против незахвалне и назадне Хапсбуршке династије.“ У француској и енглеској штампи он је објавио своју оптужбу против Аустро-угарске монархије. И трећи пут, 1909, када је у Паризу угледала света једна књига у којој су, поред Бјернсона, око стотину највиђенијих научника, политичара и јавних радника из свих _ земаља изразили своју критику аустриске политике и подигли свој глас у одбрану Срба који су били оптужени за велеиздају.

Приче, песме, романи и драме Б. Бјернсона лревођени су код нас крајем ХТХ века и почетком овог века у дневним листовима и књижевним _ часописима и то: у „Матици“: Опасна просидба књ. ШИ, 1868, стр. 90 — 93. — Отац, књ. ЈП. 1868, стр. ДА И = ту „Немањи“: Моји снови (Из „Арне“), превео Јован Радивојевић Вачић, књ. |, 1887, стр. 102; — у „Јавору : Између бојева, позоришна игра у једном чину, превео Јован Радивојевић Вачић, књ. ХМ! 1889, стр. 648—649, 668—669, 681-683, 696-699, 714-716, 731-733; у „Отаџбини“: Опасна просидба, превео с немачког Милан Вл. Ђорђевић, књ. ХХХ, 1892, стр. 983-98; -— у „Босанској вили“: Отац, превео Никола Стајић, књ. ХХШ, 1908, стр. 6. — Весео момак, превео Никола Стајић, књ. ХХШ, 1908,

„

Књижевност

стр. 37—39, 54—55, 89—91, 104—105, 118—119, 134—136, 151—153, 167—169, 199—200, 215—217, 265 —267, 280—282. 313—814, 345—346, 376—377 (недовршено). — У „Бранковом колу

Орловско гњездо, књ. ХМ, ДУ09О а сврати (Ола тон Кеа МЕ 1909, стр. 789—790. (Наше познанство, О рођењу првог чеда), превео Благоје Бранчић, књ. ХМ; 1910, стр. 663;

— У „Венцу“: Отац, превео Јеремија Живановић, књ. |, 1910, стр. 191—193.

Овде дајемо библиографију засебно штампаних превода Б. Бјернсона на српском језику по хронолошком реду излажења:

1876 — Рибарка, приповетка из Норвешке од Бјернстјерна Бјернсона, превео Јосиф Суботић. Издање накладом књижаре Браће Јовановића. Панчево, 1876; 15,5х12; стр. 209--1. ·

1882 — Синева Солбакен, норвешка прича. Превео П. Ј. Мостић. Београд, 1882; 89: стр. 123.

1914 — Сватовац. Са предговором о писцу. Издање Нове библиотеке, бр. 7. Штампарија „Св. Сава“. Београд, 1914; 14,5х10,5; стр. ТУ 106 6.

Од већег броја позоришних комада које је Бјернсон написао два су играна и на београдској сцени и то: „Леонарда“, драма у 4 чина у преводу П. Ј. Мостића, приказана први пут 1883 и „Банкротство“, драма у 4 чина, лриказана први пут 29 септембра 1910.

О Бјернстјерну Бјернсону, су писали: Анонимно у „Венцу“, орвежанин Б. Бјернсон, књ. | 1910, 255. — У „Бранковом колу“, Бјернсонов тестамент, књ. ХМ,1909, 735—736; Бјернстјерне Бјернсон, књ. ХУД 1910, стр. 256. — У „Колу“ Б. Бјернсон, књ. ТУ, 1902, „стр. 730—7835. —— У „Новој искри“, Бјернстјерне Бјернсон, књ. У, 1903, стр. 90-92, 155—156. — У Српском књижевном гласнику“, Бјернстјерне Бјернсон књ. Ш, 1901, стр. 156—158;

. Бјернстјерне Бјернсон. По-

водом седамдесетогодишњице рођења, књ. МИ 1903, 79—80. — Божанов Б.: Бјернстјерне Бјернсон. Наш дуг великом Норвежани-

— Две песме