Наша књижевност

210 Књижевност

или заустави некога да што пита или што нареди2 Да ли је ов сам, успут, имао шта да види2 да ли је угледао девојкуг да ли се сетио да би требало сада деца да трче у школуг... Како је изгледало кад крај куле, уз пратњу перјаника, појаше коња да сиђе до Његуша2 Како је изгледгло када, испраћен од свечано обучених Црногораца, полази на пут у свет, у слободу светскуг.. Волео је Владика да путује, волео да „макне“, да оде. Па ипак, причао је његов ђакон Ђурашковић У породици својој: „Јаше ка Приморју, а једнако се осврће за својим кршем.“ Прирастао је

био за тај крш, позивом земаљским и небесним, као кентаур за коња.

А кад никуда није путовао, путовао је Владика можда најдаље. Природа је овом великом песнику дала рођаштво, „својство“ са васионом, дала му силу васионских емоција и далеких слутњи. Својатно је разговарао са просторима, нарочито у ноћ. Цетињска ноћ, ко ју је гледао, у лето или У рану јесен, тај је даље у животу непрестано види. Чулом запажљиви свет се збрише, она стеновита пуклина у коју је Цетиње усађено, нестане; заструји хладовина, не она дремежна по шумама, него она жива, несана, радознала, сухопланинска хладовина што ваздух чисти, просторе отвара, навешћује васиону са сјајним њеним путањама и са неуморним ходовима удаљених светова. Дању, и на Цетињу, као свугде, показује се човекову чулу једно небесно тело, сунце. Ноћ треба да падне да бисмо видели блискога свог сапутника, месец, и безброј, одиста безброј других небесних тела ако неко живи у пустињи. Владика Раде има међу својим песмама оду сунцу, и има оду ноћи, и то ноћи без месеца, јер се тада види дубље и даље у просторе. Велики песници из друштва мислилацатромантичара ширили су се сви у два света, у свет дана и у свет ноћи. Тако Новалис, тако Жерар де Нервал, тако Едгар Алан По, тако Шарл Бодлер, тако Његош, Дању једна свест, и ограничен реализам; ноћу друга свест, и безграничан реализам васивнски. Ноћ над Цетињем била је један од моћних учитеља Рада Петровића. Жерар де Нервал певао је у стиху и у прози: да у сну још нико није видео сунце, а ипак су у сну ствари дивно и до краја светле, оном вечном светлошћу која се крије у тами и која је поново и поново створитељ и стваралац. Млади пустињак МЕН тињски сазнао је под звезданим небом Цетиња исто: да се светлост рађа из таме; да ће се нови и нови светови рађати колико год пута тама буде прогутала сва сунца; уочио је да се то, симболички, дешава над његовом пустињом сваке ноћи. У Лучи микрокозма како је величанствена визија Његошева, сан његов: Бог отима мрак и пуни га" светлим световима; а Сатана у тами види сунце. Бој између два такмаца за власт и управу над васионом, 6ој између таме и светлости које се једнако савлађују, и тако наизменично владају — видео је то видовити Његош над