Наша књижевност

216

Књижевност

А овако Да чекам провалу мојих далеких белих облака Или да играм — пуст, на валу без знака, од мрака.

Зелено, зелено, зелено! Чујете ли како дише трава7 У небу се сунце к'о вретено окреће изнад наших глава.

Како сам пуст! Да ширим рукег К'о што их свет под звездом шири. Слушајмо за трен најтање звуке. Нека се све умири.

У дане кад-се све заборавља упиј се, моја уморна зено. Срећа се тако ретко понавља. Зелено, зелено, зелено!

Стеван РАИЧКОВИЋ